Monthly Archives: March 2013

Tvrdjava

Nije mog rodnog grada, nije ni Mešina, najmanje je javna. Moja lično. Kada sam otvorila profil na fejsbuku nigde žive duše osim komšinice koja mi je uporno slala neke gluposti. Onda se dotični odomaćio širom celog sveta, samim tim i više njih na listi “prijatelja”, što komsija, što rodjaka, znanih i neznanih, slučajnih lutalica i poneki bivši. Dodjem do neke razumne cifre, onda sve postane nerazumno i dozvolim sebi luksuz virtuelnog brisanja. Neopisivo zadovoljstvo. Mada ne mogu da pobegnem, ne mogu da pobrišem sve. Niti želim sve vreme. Naidje ponekad poriv da više ne postojim, bar ne taj način.

Pet godina blogovanja, sličan feeling, posle odredjenog vremena sjatili se neki čitaoci iz stvarnog života, samo da provere o cemu pišem i u kom sam duhovnom stanju. Primetim da postajem oprezna šta pišem.

Za sada mi se dopada ovaj ćošak u dalekom predgradju interneta.

Zato što sam juče pukla kao prezrela lubenica i skratila vreme koje bih inače provela u toaletu. Sa jedne strane kompletno zarasla linija loma, sa druge još uvek vidljiva, arogantni hirurg i loš dan. “Koju boju gipsa želite? Pink, zelenu, plavu?” Nazirem je zamagljenim pogledom i ne verujem svojim ušima. “Imamo i crni.” Taj mi daj. Noga ionako ko da nije moja.

Temple of fools

Image

Još jedna duboko ugažena noć za mnom. Blago nama ženama sa hormonskim izgovorima.

Ne priznajem svoje trenutno stanje ni po cenu života. Već sledećeg meseca biću opet u nekom obliku prevoznog sredstva. Back to basic. I još nečemu, ili nekome. Udaranje glavom o zid dok dotični ne popusti. U poslednje vreme popusta sve brže zahvaljujući modernom tipu gradnje.

Bila žurka. Prošla žurka. Jedini zadatak bio je da eskiviram ljudsko ljuljanje izazvano nedovoljnim balansom izmedju hrane i pića. Dva puta izbegla potencijalnu katastrofu. Mogu da zamislim facu hirurga kada bi me video ponovo u pripremnoj sali. “Pa šta, kad mi je dete bilo pijano.”

Opasno. Balansiranje gipsanom nogom kao puškomitraljezom. A organizacija “kod kuce” bila zbog mene, jebem ti ironiju. Dobro da je prošlo bez posledica. Uspela ovako sakata da upriličim prigodnu tortu, koja nije dočekala sledeće jutro. Ni mrvica da lizneš sa tanjira. Duvanje svećica spasila tako što zgrabila već goruću sa svećnjaka i zabola u tortu.

“Bejb, ovo je čudo, Finci nikada ne jedu slatko dok piju.”

Meni glupo da pitam: a kada to ne piju, dok spavaju?

Odgegaću nekako do Limburga. Jedino sto žalim je moja odsutnost na feribotu i svirka Poets of the fall uživo. Pesme Temple of Thought. Nebitno. Pohvataće njih Bili na nekom od sledećih kruzera. Ili u Estoniji. Zašto? Zbog surovog početka koji me podseća na moj. Nekako saosećam s njima. I vodeći vokal nije loš baja.

Poziv za čoporativno putovanje u centar land down under. Springstinov koncert, karte već rezervisane. Još samo ja da se podelim na nekoliko delova i prisustvujem istovremeno na tri različite strane sveta. I gotova stvar.

Poverty is not the same everywhere

Samoproklamovani blog izveštač (osakacen trenutno) postavlja pitanje prvo sebi, onda i drugima, da li činjenica da je neko u kolicima ili na štakama daje utisak da nešto nije u redu i sa mozgom?

Trudim se, trudimo se zajedno, severnjaci i moja malenkost, da bez obzira na nemogućnost hodanja provodimo svaki slobodan sekund van kuće. Povoljnosti su dobre pešačke staze, solidno tlo i sposobnost guranja (mene). Ogroman market sa restoranima, kafeterijom, raznim potrošačkim mamiparama, jedna od near by strategija za ubijanje vremena.

Delujem kao magnet, gips nije vidljiv, samo uprčena noga u kolicima i plavuša koja me parkira gde stigne, uglavnom na prometnim mestima. Sreća te znam da upravljam mojim prinudnim vozilom i napravim korekcije u parkiranju na neko, meni zanimljivo područje. Ne obazirem se na poglede, instinktivno pazim da mi neko u gužvi ne smandrlja nogu i produži mi već produženi boravak, ali utisak ne mogu da izbegnem, deca i matorci, uglavnom, radoznalo merkaju. Da li nešto nije u redu sa mojim mozgom? Katri vadi situaciju izjavom “Samo kaži da smo bliznakinje, ti imaš problem sa nogom, a JA sa mozgom.”

Kako i ne bi privlačile pažnju, kolica, štake, korpa i dva trola.

Image

Cher&Co

ImageImageImage

Najhladnija nedelja u martu preda mnom, termometar na prozoru pokazuje -14. Slušam Radio Nostalgiju i borim se sa najsporijim računarom sve zajedno sa finskim jezikom. Ponekad je dobro biti tvrdoglav. Pred polazak na ovu nemoguću rutu dobila sam savet “Ponesi puno tople odeće. Znaš li gde ideš?” U glasu se osećala zabrinutost. Da sam znala gde bih pala, ja bih sela. Omiljena izreka moje Miročke. Iz trenutne perspektive, okolnosti i lokacije mogu reći da pojma blagog nemamo dok ne iskusimo na sopstvenoj koži. Ali zato znam da sam majstor za ekstremnost, čak i kada je prvi kostolom u životu u pitanju, uradim ga kvalitetno, na pet delova.

Sunny synday, plan da se provede što više vremena na svežem vazduhu, ovde to znači: šetnja, pab, šetnja, pab, šetnja, kuća. Zdalo se društvo da me što bolje spakuje za avanturu, dugačke gaće, njene farke, dovoljno široke da u njih smestim longdžonsonke i gips, džemperi, više komada i isto toliko pomagala za prevoz svrbiguz persone.

Prvo brdo od mogućih sedam, lokalni vic o severnom Rimu, ovog puta ne deluje mi smešno.

“Da aktiviram navigaciju?”

“Jedino ako imaš želju da napipaš led reke Aure.”

Preživela brdo.

Nedeljni izlet neće biti zapamćen po polarnoj svetlosti vidljivoj u celoj zemlji. Ostaće u sećanju zahvaljujući dobrano pijanom slikaru sa rečima da ga neodoljivo podsećam na Cher i listanju celog slikarskog opusa u albumu telefona.

Uverena sam da se dotično mazalo sledećeg jutra ničeg nije sećalo, pogotovo strankinje u čudnom prevoznom sredstvu.

Miss TT

“Osh se klizash ili sankash?”

Dan ko upisan, sunce, sneg, pticice cvrkucu, kuvano vino u termosu, spoljasna temperatura podnosljiva.

Navlacim po prvi (i poslednji) put klizaljke, gledam stazu i prisutne klizace, sve sampion do sampiona, naravno, ovde prvo nauce klizanje pa tek onda hodanje.

“Ajmo, bejbe!”

Teturam i bez kuvanog vina, nekako mi najsigurnije uz kraj staze gde ima malo snega, prirodna kocnica za zakasnele pocetnike.

“Sta me briga, kapuljaca, naocare, sal, totalno sam neprepoznatljiva.” Tesim se u slucaju pada na zadnji mi deo ledja.


Onda se drustvo malo raspojasalo, malo ubrzalo, malo posandrcalo i malo me gurnulo.

“Opalac. Ovo nece da valja.”

Avantura bez prestanka i pauze nastavlja dolaskom ambulantnih kola i odlaskom u bolnicu.

Lom patele na 5 delova, preporucuju hitnu operaciju.

Moja plavusa ponavlja: “Ovo se ne desava, o v o  se ne desava!”

Odbijam odlazak na traumatolosko te noci i kazem Vidimo se sutra. Ok, malo cemo da te ugipsiramo do sutra i urucuju lepu crno belu sliku sa kolenom u nastavcima.

Zacudjujuce, nemam ni mrvicu straha, panike, mirna sam ko pile ispod koke, sta sad, nema nazad, karijera klizanja endirana i pre pocetka, opredeljujem se iskljucivo za sanke, viva la decja razonoda.

“Oh, strankinja u bolnici?” Interesantna sam im u pizdu materinu, izvinjavaju se zbog loseg engleskog i pricaju, pitaju, osmehuju se siroko gurajuci krevet u maj prajvat rum. Fala vam.


I fala jakim lekovima protiv bolova. Lakse nekako dodje sva ova zajebancija.


Ekipa u amfiteatru jos ludja, pocev od anesteziologa. Prica mi o dozivljaju iz prodavnice alkoholnih pica, kako su mu trazili licnu kartu kao potvrdu da ima vise od trideset godina, a on pedesettrecu valja. Bocka epiduralnu i proverava moj datum rodjenja.

Zanimljivo kad ne osecas nista od pupka nadole. “Moze nesto od Springstina?”

O jes, ofkors, maj lejdi. Pricaju na engleskom medjusobno, dodajem instrukcije da mi ostave dovoljno prostora za cesanje.

“Sada si veoma vredna, cirka sto grama titanijuma, pa ti racunaj, aha.”

Kaze baja hirurg, dopadljive spoljasnosti. Jedva cekam nas sledeci dejt za tri nedelje.


Potpisi se redjaju na mom belom autfitu, eto razloga za nazdravljanje uz nacionalnu vodku i moje neplanirano duze ostajanje u zemlji jezera i vila.

cripple start

Image