Tvrdjava

Nije mog rodnog grada, nije ni Mešina, najmanje je javna. Moja lično. Kada sam otvorila profil na fejsbuku nigde žive duše osim komšinice koja mi je uporno slala neke gluposti. Onda se dotični odomaćio širom celog sveta, samim tim i više njih na listi “prijatelja”, što komsija, što rodjaka, znanih i neznanih, slučajnih lutalica i poneki bivši. Dodjem do neke razumne cifre, onda sve postane nerazumno i dozvolim sebi luksuz virtuelnog brisanja. Neopisivo zadovoljstvo. Mada ne mogu da pobegnem, ne mogu da pobrišem sve. Niti želim sve vreme. Naidje ponekad poriv da više ne postojim, bar ne taj način.

Pet godina blogovanja, sličan feeling, posle odredjenog vremena sjatili se neki čitaoci iz stvarnog života, samo da provere o cemu pišem i u kom sam duhovnom stanju. Primetim da postajem oprezna šta pišem.

Za sada mi se dopada ovaj ćošak u dalekom predgradju interneta.

Zato što sam juče pukla kao prezrela lubenica i skratila vreme koje bih inače provela u toaletu. Sa jedne strane kompletno zarasla linija loma, sa druge još uvek vidljiva, arogantni hirurg i loš dan. “Koju boju gipsa želite? Pink, zelenu, plavu?” Nazirem je zamagljenim pogledom i ne verujem svojim ušima. “Imamo i crni.” Taj mi daj. Noga ionako ko da nije moja.