Monthly Archives: August 2013

Before leaving

Najveći dokaz ljudske nesavršenosti dala je specijalista psihijatrije u skoro nekonvencionalnom telefonskom razgovoru.

“Ne želim da budem mama nikom osim svom detetu.”

“To je malo problematično kada ste suočeni sa bipolarnim i depresivnim osobama (čitaj osobenjacima). Ja sam, upravo zbog toga raskinula svoju prethodnu vezu.”

Šta da očekujem kada specijalista nije prepoznala nevidljive lomove u svom partneru?

Jednom sam napisala, šta onda kada ne možete da formulišete problem? Uvili ga u više folija neprovidnih, ajde majčin sine, imenuj ga. Kada je daleko kompleksiniji od vaše na-pet-delova-slomljene-kosti, za divno čudo, imamo samo dve noge, koje jedna bez druge ne funkcionišu baš adekvatno. I kada se desi ovakvo sranje samo nastaviš kao posle izgubljene partije tablića?

Ne. Život je daleko od toga. Neuporediv.

Šta misliš, posle višestrukih poseta u “nijedno doba” gastro, internoj i ostalim klinikama, samo klikneš na delete i nastaviš kao da ničeg nije bilo?

Ja nisam napravljena od takvog materijala. Moj hard disk traži vremena za obnovu osnovnih funkcija. Glupo je uporediti živote samo iz jednog razloga. Čiji je lakši, a čiji teži.

Taj kantar nikada ne govori istinu. Ljudsko ljudskom ne govori istinu.

Letač na duhovni pogon

Kize je moj drug već dugo. Znamo jedno o drugom što naši najbliži ne znaju. Toliko švrljamo svud okolo da već par godina ne stižemo da se vidimo uživo. On u Emiratima, ja u Holandiji, on u Holandiji ja u Crnoj Gori, on u Maroku ja u Finskoj. I sada nas razdvaja par hiljada km. Skajpujemo noću. Par puta zaspali tako, zahrkali svako pored svog prozorčića u sajber svet.

“Slušaj me, lima, ima da te polomim što se ne javljaš. Zabrineš me, kretenu.”

Da, ponekad mi nije do priče ni sa njim. Zatvorim oklop i sklapam pazl od raštrkanih sećanja. Lečim samu sebe, preispitujem i rešavam zagrađene brojke sa plus i minus. Sutra bude bolje. Sutra je uvek novi dan.

Doduše, bio je u Bg-u dok sam se družila sa fizijatrijom i raznim strujama i magnetima, onda smo kratili pauze između zakazanih termina promotivnim minutima u mreži. Nikad da nam dosadi spika. Puno toga za izvlačenje na oruk iz kutija sa tavana.

Juče nije bio dan za plus, svo ono oduzimanje poslednjih mesec dana uzelo je danak i offnulo me ne na prekidač već direktno iz izvora napajanja. Onaj dan kada jedva čekaš da smrkne i legneš sa blentavom nadom da će jutro pametnije od noći doneti prosvetljenje, bar u bukvalnom smislu ako ne u drugom. Lutaš strelicom po izboru filmova i odabereš film snimljen po rukopisu Stephena Kinga. U fiktivnom hororu prepoznaš sopstveni. Postoje Night Flieri u običnom životu, sa razlikom u obliku energije kojom se hrane. Pojedu vam duhovno gorivo pa vozite na ler dok se ne pojavi neko kao Kize. Promotivno punjenje najbolje ide kad je neočekivano.

“Eto kako te ja nađem, nema veze što si invizibl, samo kad hoćeš da se javiš. Jbt, brinem ko da sam ti keva.”

U Tunisu je, u pozadini čujem arapsku muziku i vidim domaćicu bungalova.

“Imam kućnu pomoćnicu a ne zna ni kajganu da napravi. I to što čuješ je svadba. Nema prasića, piva i sarmi. Samo limunada, čaj i kolači. Izađe ti svadba sto jevreja.”

Uspeo je, nasmejao me. I uspavao sa obećanjem da će zapakovati malo mora i peska u plastičnu flajku i doneti.

“Ajd sad poslušaj ti tvog Kizeta, ideš na off, spavkaš i ujutru da te ne vidim budnu pre podneva. Onda ustaneš, protegneš se tako jako da ti ispadne s..a i nasmeješ se. Pristaviš džezvu, umiješ se i proveriš podočnjake u ogledalu. Srkneš jako da te čuju u četvrtoj ulici i zapališ pljugu. I kuliraj.”

Poslušala ga. Ko đače prvače. Kuliram.

U međuvremenu upražnjavam radnu terapiju.

Pokušavam da stanem na noge, ruke i rogove.

Opet.

Šta god imali u sebi, ona zrna energije koja još uvek niko nije izmerio, za koje niko nema objašnjenje odakle su potekli i čemu služe, prate vas bez obzira kuda išli i čemu se nadali. Prate i prete, prate i teše, prate i ponavljaju vam iste korake iako niste kliknuli, ama baš nigde na repeat.

“Znate, taj titanijum koji imate u kolenu služi da drži delove kosti da srastu kako treba. E posle toga, one Vam samo smetaju i sa njima ne možete da vratite punu fleksibilnost kolena. Moja preporuka je da se odstrane.”

Aha…važi.

U međuvremenu, posmatram potpuno potonuće zarđalih zupčanika i gubim tlo pod nogama. Čovek nije kamen, čovek nije vrba koja polegne pod udarom vihora i zadrži svoj oblik, čovek je čovek, nesavršeni sklop savršenih delova uglavnom u pogrešno vreme.

Bolest je slepa, gluva i nesposobna. Naročito ako je nevidljiva golom oku. Možete dati ono najlepše što jedino vredi u našim kratkim intervalima postojanja na ovoj zamotanoj, užarenoj kugli, možete prostrti mekan tepih i dalje će osećati trnje i negostoljubive grudve osušene zemlje.

Sedim u potpunoj tišini, pitajući sebe gde sam opet pogrešila. Znam odgovor i pre postavljenog pitanja.

Znam.

Marijin terzija

Prvi svetski rat. Pradeda po majci Vlajko Cekić negde na liniji vatre. Umesto “dobro jutro, ratni druže” budio se sa pitanjem da li će doživeti povratak kući. Bio je dan primirja kada je stiglo pismo od prababe Natalije sa vešću da je dobio sina. Sutradan je poginuo sa osmehom na licu. Tako su bar nama prepričavali kada smo ušuškani u perje tonuli u san. I osta moj deda siroče, večito kivan na ratove, političare i velesile. Deceniju kasnije dečačić Svetozar odlazi u susedni grad u čuvenu majstorsku porodicu gde izučava terzijski zanat. Prvo šegrt, zatim kalfa, onda i sam dobija majstorsko pismo. Naočit crnpurast momak, pa još zanatlija, pri povratku u rodno mesto postaje meta seoskih udavača. Jedna od njih, Marija, nežna plavooka lepotica, odlučila je da ga ne da nijednoj. Kako zna i ume, on mora biti njen. U to vreme, bunar u centru sela bio je jedino mesto oko kog su se mladi okupljali. Tu se odigrala prava, pravcata ženska tuča i pobeda moje babe. Uvek je podsećanje na taj dogadjaj nagonilo na frenetičan smeh: „Ona meni da otme Tozu? Ona testiju da mi obalja? Sve sam joj kike iskubala!“ Pričala mi o radjanju „s one strane reke“ i umiranju dece jer bujica ne dozvoljava prelazak. O prihvatanju života kao gorkog zalogaja sudbine, koji ponekad gutaš bez vode. I nastavku istog… Svaki put molila je da otvori veliki drveni kovčeg i redom pokazuje seosku i gradsku nošnju, devojačku spremu, pomalo požutela, dedina pisma iz vojske.

 Ja sam bila veoma radoznalo derište, iz ove perspektive gledano, dosadno k’o buva. Dedi nikada. Strpljivo je odgovarao na sva moguća i nemoguća pitanja, vidljivo srećan interesovanjem unuke za porodični istorijat.

Pamtim prostranu gostinsku sobu i sto za koji je ’ladno moglo da se smesti tridesetak ljudi. Babin domaći hleb pola metra u prečniku, krckavu pitu od razvlačenih kora, pileći batak otkinut specijalno za mene jer sam insistirala da mi baba ponovi više puta pitanje: „’Oćeš kopanče, ćurče babino?“. Dvorište kojim smo jurcali igrajući žmurke i čekali prve zelene kajsije. Prvu cigaretu na spratu nove kuće i  užasnu mučninu zbog genijalne ideje sestre od tetke da, ako nećemo skembavanje, moramo celu paklicu da izdimimo, odjednom. Odlazak u dedin šljivar i moje vrištanje, jer je sa svakom šljivom padala kiša raznih buba, šta ću kad ne volim insekte?

Ujaka koji je dobio ime po dedi. Koga sam mnogo volela, onako visokog i stalno nasmejanog. S puno sitniša po džepovima čije sam zveckanje obožavala da čujem. I dobijem za slatkiše. Njegovu preranu pogibiju u Sloveniji i odlazak ujne iz kuće sa troje male dece. Njihovu bezgraničnu tugu. Radost kao kontrast kada nas vide na kapiji.

Srmom vezen srpski jelek, star osamdeset godina, jedina mi je materijalna uspomena od dede. Ovaj zapis deo je onih koje su meni neprocenjive i vrednije od dedine zarasle njive…

Слика

Arhiva MB 7.11.2008.

papazjanija u zadnji krug

Vučem vrelinu ko mokar tepih i molim klimu da ne štrajkuje. I da, pratim ove pitalice i odgovaram kad mi temperatura moždanih ćelija dozvoli sklapanje prostih rečenica. U svim ostalim slučajevima idu “da”, “ne” i slow motion klimanje glavom, en de.

U međuvremenu, pokušavam da pomognem severnjaku da pregura tropikal brez tirkiza slane vode, brez centralnog rashlađivanja, osim u kadi punoj leda i sagledavam sve njegove bolesti, zavisnosti i borbu sa nekoliko podvojenih ličnosti unutar ćelave glave. Sagledavam koncepte savremenog društva koje, još uvek, sramežljivo krije nepravilne zupčanike psihe i leči elektro šokovima zaostale sredine.

Sa druge strane, naši zupčanici funkcionišu zadovoljavajuće, neću biti pretenciozna i reći “savršeno”. Daleko smo svi od savršenog. Lakše njega svarim, sa svim krhotinama i oštrim ivicama, nego “okruglu normalu” u okruženju.

Moja krv od trinaest meseci starosti komunicira s njim, na nekom, samo njima znanom jeziku. I dele smešne igračke, varjače, plastične flaše i prazne kutije. Nema barijere.

Ne pravimo planove, nemamo kalendar okačen o zid. Ređamo dane kao kulu od karata i dodajemo super lepak u vidu nade. Možda i izdrži vetar nepredviđenih, neželjeno čestih promena.

E sad pitalica Vesnina.

1. Zašto si postao bloger/ ica?

Od kako uhvatila pisaljku u ruke žvrljam nešto. Tako i bloger rastao, sastao i nastao. Želja da se ispriča deo života, bez ukrasne folije, ljudima koji to isto rade.

2. Što si po profesiji, od čega živiš?

Turistički radnik koji je zarađivao od svega po malo, samo ne od turizma.

3. O čemu najviše voliš pisati?

Šta mi iritira unutrašnjost pa mora da izađe.

4. Jesi li lijepa/ zgodan? Po svom mišljenju, po mišljenju drugih?

Ja ću ovo da preskočim ko jelen trećak.

5. Imaš li trenutno ljubavnog partnera/ icu?

O jes.

6. Tko je tvoj omiljeni bloger i zašto?

Neko ko odavno ne objavljuje. Dudarim.

7. Što je tebi najvažnije za sreću?

Biti srećan sam sa sobom, sve ostalo dođe u nizu.

8. Pitanje za žene: što je za tebe seks bez ljubavi?

Fitnes centar.

9. Alternativno, za muškarce: osim zaljubljenosti, što ti je presudno da bi poželio neku ženu: njezin seksepil ili koliko ti nju uzbuđuješ?

Ae muški, izjasnite se.

10. Objavljuješ li svoje radove u papirnatom obliku?

Nekad davno zbirka pesama, kolektivna.

11. Što si po horoskopu?

Strelac sa podznakom u devici, mesecom u jarcu i lilit u biku.

Слика

Dopuna u vidu pitanja, brojčano tri komada, eto neko mora malo i da menja pravila igre:

1. Da postoji vremenska mašina i imate pravo na jedno putovanje, kuda bi da prošetate i zašto?

2. Za koliko ljudi (prijatelja, rođaka) ste sigurni da vas znaju “u dušu”? Primer?

3. Upravo ste saznali da imate samo 24h preostalo od života, opišite tih 24h…

Ne prozivam nikog, svaki odgovor dobrodošao je.