Marijin terzija

Prvi svetski rat. Pradeda po majci Vlajko Cekić negde na liniji vatre. Umesto “dobro jutro, ratni druže” budio se sa pitanjem da li će doživeti povratak kući. Bio je dan primirja kada je stiglo pismo od prababe Natalije sa vešću da je dobio sina. Sutradan je poginuo sa osmehom na licu. Tako su bar nama prepričavali kada smo ušuškani u perje tonuli u san. I osta moj deda siroče, večito kivan na ratove, političare i velesile. Deceniju kasnije dečačić Svetozar odlazi u susedni grad u čuvenu majstorsku porodicu gde izučava terzijski zanat. Prvo šegrt, zatim kalfa, onda i sam dobija majstorsko pismo. Naočit crnpurast momak, pa još zanatlija, pri povratku u rodno mesto postaje meta seoskih udavača. Jedna od njih, Marija, nežna plavooka lepotica, odlučila je da ga ne da nijednoj. Kako zna i ume, on mora biti njen. U to vreme, bunar u centru sela bio je jedino mesto oko kog su se mladi okupljali. Tu se odigrala prava, pravcata ženska tuča i pobeda moje babe. Uvek je podsećanje na taj dogadjaj nagonilo na frenetičan smeh: „Ona meni da otme Tozu? Ona testiju da mi obalja? Sve sam joj kike iskubala!“ Pričala mi o radjanju „s one strane reke“ i umiranju dece jer bujica ne dozvoljava prelazak. O prihvatanju života kao gorkog zalogaja sudbine, koji ponekad gutaš bez vode. I nastavku istog… Svaki put molila je da otvori veliki drveni kovčeg i redom pokazuje seosku i gradsku nošnju, devojačku spremu, pomalo požutela, dedina pisma iz vojske.

 Ja sam bila veoma radoznalo derište, iz ove perspektive gledano, dosadno k’o buva. Dedi nikada. Strpljivo je odgovarao na sva moguća i nemoguća pitanja, vidljivo srećan interesovanjem unuke za porodični istorijat.

Pamtim prostranu gostinsku sobu i sto za koji je ’ladno moglo da se smesti tridesetak ljudi. Babin domaći hleb pola metra u prečniku, krckavu pitu od razvlačenih kora, pileći batak otkinut specijalno za mene jer sam insistirala da mi baba ponovi više puta pitanje: „’Oćeš kopanče, ćurče babino?“. Dvorište kojim smo jurcali igrajući žmurke i čekali prve zelene kajsije. Prvu cigaretu na spratu nove kuće i  užasnu mučninu zbog genijalne ideje sestre od tetke da, ako nećemo skembavanje, moramo celu paklicu da izdimimo, odjednom. Odlazak u dedin šljivar i moje vrištanje, jer je sa svakom šljivom padala kiša raznih buba, šta ću kad ne volim insekte?

Ujaka koji je dobio ime po dedi. Koga sam mnogo volela, onako visokog i stalno nasmejanog. S puno sitniša po džepovima čije sam zveckanje obožavala da čujem. I dobijem za slatkiše. Njegovu preranu pogibiju u Sloveniji i odlazak ujne iz kuće sa troje male dece. Njihovu bezgraničnu tugu. Radost kao kontrast kada nas vide na kapiji.

Srmom vezen srpski jelek, star osamdeset godina, jedina mi je materijalna uspomena od dede. Ovaj zapis deo je onih koje su meni neprocenjive i vrednije od dedine zarasle njive…

Слика

Arhiva MB 7.11.2008.

Advertisements

14 thoughts on “Marijin terzija

  1. NIšta bez kopanče, A jel se karabatak kaže karakopanče? 🙂

    E sad ovako: ako se tvoja baba tukla za dedu a ti si blogerka, da li to znači da se i moja baba tukla za dedu? Moraću to da proverim. 🙂

  2. ovde se prosto oseca ukus tog babinog hleba sa precnikom od pola metra. Ne mozes da porastes bez takvog hleba. Divan tekst, probudio je i u meni neku setu za dragim ljudima iz detinjstva.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s