Najveći dokaz ljudske nesavršenosti dala je specijalista psihijatrije u skoro nekonvencionalnom telefonskom razgovoru.
“Ne želim da budem mama nikom osim svom detetu.”
“To je malo problematično kada ste suočeni sa bipolarnim i depresivnim osobama (čitaj osobenjacima). Ja sam, upravo zbog toga raskinula svoju prethodnu vezu.”
Šta da očekujem kada specijalista nije prepoznala nevidljive lomove u svom partneru?
Jednom sam napisala, šta onda kada ne možete da formulišete problem? Uvili ga u više folija neprovidnih, ajde majčin sine, imenuj ga. Kada je daleko kompleksiniji od vaše na-pet-delova-slomljene-kosti, za divno čudo, imamo samo dve noge, koje jedna bez druge ne funkcionišu baš adekvatno. I kada se desi ovakvo sranje samo nastaviš kao posle izgubljene partije tablića?
Ne. Život je daleko od toga. Neuporediv.
Šta misliš, posle višestrukih poseta u “nijedno doba” gastro, internoj i ostalim klinikama, samo klikneš na delete i nastaviš kao da ničeg nije bilo?
Ja nisam napravljena od takvog materijala. Moj hard disk traži vremena za obnovu osnovnih funkcija. Glupo je uporediti živote samo iz jednog razloga. Čiji je lakši, a čiji teži.
Taj kantar nikada ne govori istinu. Ljudsko ljudskom ne govori istinu.
tanja3blog 
Ko mi te nejadio – nije ni važno, kad si i od toga uspela da napraviš doooobar post.
Hoćemo li popiti tu kafu, moja Neno?
Hoćemo, nadam se…
Ne veruj nikom, dok ne dođe sa slikom.
Džaba rima, horhe. Slika nije adekvatan pokazatelj. Ni u jednom smislu.
To je bilo ‘dok ne vidiš svojim očima’. Gde sam pogrešio?
Ti nigde, ja sam nekom dala mogućnost da gradi nešto nalik životu. I pogrešila.
rec dve samo da bodrim hard disk. vidim i kod tebe je “dobro”, ‘ajde bice bolje.
Dobro da bolje ne može biti.
ne bih da se isticem sto se tice tog pogresila, kad bih znala da moze da pomogne, i traktate da napisem o tome, al ne vredi. Zavuces se negde, olizes sve rane i kao sto rekoh ‘ajde, bice bolje. Ajde strekI , glavu gore i guraj.
Robinka, glava je uvek gore, hvala na dobrim vajbovima, traktate i tomove pisaće neko drugi, bar dok ne prođe ovaj nagon za povraćanjem.
Ovo mi je baš leglo, upravo je proporcionalno mom oSećanju…
Što? I ti na*jebo sa nekim frikom ko ja?
Jok, bezbrižno se prošetao ko bos po trnju…
Eto nove formulacije. A sigurno znam pojedine koji bi ovo “trnovito šetanje” nazvali dobrovoljnim mazohizmom. Ja ipak mislim da sam samo budala. Bila, ostala i umreću takva.
Ne bih bio baš toliko oštar prema (s)(t)ebi, malo su ti prenapregnute emocije nedovoljno prošlim vremenom.
Izoštrili me sapleteni koraci na istom putu.
Mene su oštrili dok nisam skroz otupeo, sad sam, što bi rekao pesnik – dovoljno mrtav, ništa me ne boli 🙂
To me i brine, što ništa ne boli. Znači muerte.
Ljudsko je prekriveno ljuskom.
Cokla, goste, co-kla…
Ovo garant vadi iz govana (prvo potoneš, čini ti se do dna, ali onda to valjda pomogne da se nekako otisneš ka površini):
Nekako se odjedared popnem na dvestaosmi sprat stana u Njujorkusa pogledom i eto…
Gracias, goste, za ovaj dajv in. U ovom trenutku prija. Prvo zaroniš, onda poskočiš do tog, dvestaosmog i bole te za sve između. Odbila sam poziv za koncert Rodžera Votersa i zamalo dobila drugu ogrlicu na poklon, ali nije stigla do mene. Izgubio je negde usput kao i sve ostalo. I tako.