the port is sealed

“Gledaj sebe, stani prvo na jednu nogu, tu zdravu, pa onda na obe. Pusti nas matore, naše je odzvonilo. Vidiš, kad nekom nije upaljeno zeleno svetlo za transfer (to ja modifikujem matoroj jezik), džaba i četvrti moždani udar.”

Podsetilo me na babu bivšeg muža. Ta je preživela pad kroz tavanicu, ujed konja za s.su, par srčanih udara i operaciju žuči u osamdesetčetvrtoj. Zaspala je bez alarma, bez ikakve bolesti, baš na dan rođendana moje ćere. Baba baksuz, morala je da pokvari nešto i svojom smrću. Elem, to joj je bilo zadnje. Hvala višoj sili.

Možemo da kenjamo, filozofiramo, ispravljamo gramatičke i ostale greške, koje nas takoooo iritiraju da poželimo dotičnoj osobi momentalnu selidbu na Comodoro Rivadavia. Nikad čuli? Ni ja.

Sticajem okolnosti provela sam divnih mesec dana u kući moje školske drugarice, evocirajući sve vreme dogodovštine i naše ludosti (bilo ih je za čitav tom), uz flajku jagodinskog i dve njuške zakopčane na mrežu terase (ogromni ovčar najljudskijih očiju koje sam videla u životu i potpuno bela ženka akita inu, rasplaz ženski koji se upiša na svaki moj pomen “gde si, ljubavi mojaaaa?”). Vezane nekim neraskidivim vezama, nebitno na daljinu i raspon između viđenja, ostale do daske otvorene i iskrene jedna prema drugoj.

“Ja ću da te ispljujem ako odeš za Bosnu.”

Njena reakcija na moje premišljanje.

“Sedi tu i bori se za svoj komad neba u sopstvenom gradu!”

Opet ublažavam. Bilo je daleko od ovog. Bilo je psovki i svega ostalog. I onog obaveznog “Toliko te volim, skote jedan, da ne bih podnela da zajebeš sebe opet. I pljunula bih te, majke mi! I vidim da si mnogo više sjebana od onog što pokazuješ, ali ne dam ti da padneš. Pi.ka ti ma.erina, diži se! Šta koj moj ima da patiš, nedelju dana i gotovo! A u pi. m.. pipipip”

Zita (bela akita) sve vreme šeta između nas i jede jastučiće. Tako da je dosta pip-ova bilo upućeno i njoj.

Napravila gomilu šećernih cipelica i starki. Nadam se prodaji. Pomagala i ona sa par flajki i par kutijica sa raznobojnim šljokicama. Držimo fige.

Sutra idem da čekiram jedan brlog, ako je zadovoljavajući, eto meni krova nad glavom.

I opet Jovo nanovo.

Ali ne idem iz mog grada. Dosta je bilo. Čizme od sedam i više svetlosnih godina eno okačene o klin.

Advertisements

Posted on September 10, 2013, in naked soul. Bookmark the permalink. 22 Comments.

  1. Kao kad je Sale Đorđević završio u Pioniru…

  2. Imam samo neodoljiv nagon da te, ovako virtuelno, uhvatim za ruke i da ti držim pesnice za bilo koju odluku…

  3. Pa ako se neko “napisao” razglednica sa svih strana to si ti, sada malo i da miruješ. Jel’ to umeš uopšte? : )

    • Ako i ne umem, imam jedno malo zvrndavo, federasto žensko koje još ne ume ni da priča kako treba, ali talasa ko matora 🙂 E to me uči da umem.. i te kako 😉

  4. jednom u cizmama od sedam milja onda uvek u doticnim i kad izgledaju da su na klinu. Kako god odlucis bilo ti najbolje, a kad nadjem ono ostrvo sa krivom palmom, cik da ih ne obujes i stignes 🙂 .

  5. Probaj, možda ostaneš! 🙂

  6. Šta god da probaš, federiraj meko.

  7. ne mož ti bez skitalica, pa bile one i šećerne starke… 🙂
    … i nekako će sve one, ako tako odlučiš, biti baždarene za korake od sedam milja, tako da sumnjam da kod tebe može biti mirovanja. 😉 čak i ako adresu stacioniraš.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: