Kunst in groen (iliti zeleno obojena umetnost)

Boje. Bojadisanje i koloriti tancaju zajedno čineći ružne perspektive lakše svarljivim oku. Onda oko flertuje s neuronima i zavede kikiriki u glavi. Tako to ide. Pročitane reči, pogledana slika, poparene uši koje izgube bitku sa vizuelnim.

Pakovali zajedno najveći, novi kineski kofer. Čudo jedno šta je stalo unutra. Osim slike katedrale. I par sitnica. To sam nasledila ja posle sahrane jedne prenesene transevropskobalkanske razmene iskrivljenih poimanja života, svojih i tuđih.

Dunjevača i riba, konobar i crknuta fenjerska sijalica, mačka i kapija sa starim crepom, crta i svođenje računa. Ne restorantskih. Njima ostavljamo bakšiš i nepojedenu pogaču.

I veče pre. Laptop koji bih najradije zafrljačila u najbliži kontejner, jer mi je nekako suvišan u nedostatku vremena. Gana, Togo i još jedna sjebana afrička zemljica, zaboravih joj ime. Neko je tražio spas u Srbiji. Koliko god neverovatno zvuči nama ovdašnjima, sa svim istorijskim, izmišljenim, preinačenim i izopačenim pričama s ove strane sumraka, nekom sunce izlazi na ovoj geografskoj punkciji. Telefon usijan od lošeg engleskog sa jakim afrofrancuskim naglaskom, od plača i želje da se nekako proturi par osnovnih rečitih pomagala da su živi.

Dok mazim mačku uličarku čujem šuškanje iz njegovih džepova. Užasna navika da sve svoje u džepove nosa. Navika koja prelazi u voleti jer je njegova. Onda je voleti naučilo čemu služi buđelar. Malo kasno, doduše. Nevezan, ili bolje rečeno odvezan od materijalnih lanaca divnog nam urbanog sveta, gubi skoro sve kopajući unutrašnjost džinsa. “Izgubio sam ogrlicu koju sam ti kupio.” Nema veze, i ja sam donekle materijalno odvezana.

Poklanja mi ono što zbog gabarita nije stalo u džep. Kunst in groen rođendanski kalendar, bez godine i datuma. Beležiš sam šta ti volja, baš zbog zelene pozadine. Godinu neku daleku, recimo dvehiljadesedamstojedanaestu i trideseti februar. Ko zna, možda do tada dopune taj felerični mesec nekim amandmanom. Radna terapija psihijatrijskog odseka ajndhovenske bolnice veoma je kreativna.

Obojena htenja vise nam u vazduhu i teraju na ćutanje.

Osećam se strahovito uskraćenom kada matoroj ne mogu da dočaram Danas. Ostala konzervirana u doba Juge.

Za matorog sam zakasnila. Njega usolili, presolili da se ne ukvari, pre rođenja.

DSC03478

Advertisements

Posted on October 16, 2013, in crtice iz života. Bookmark the permalink. 14 Comments.

  1. Dobra fora to sa univerzalnim kalendarima, imam jedan, tri kruga, dan (po imenu), mesec, dan (po broju), tim redom od manjeg ka većem, okreću se oko mesta na koje se kače i imaju prozorče gde se vidi šta si navrteo. Da li zbog magije broja tri ili nekog prostog dizajnerskog hira, zaboravili da udare godinu, kao to valjda ne može da se pobrka.
    (može da se namesti nedelja februar 31.)

    • Meni posebno drago što ga napravili šašavii bez deset načina šta ne bi trebalo konzumirati tokom (life) vožnje. Da je njima vlasti imao bi i taj triesprvi svoje mesto pod suncem.

  2. Prvo mi se svidelo. Sve mi je propalo kada sam pročitao da je februar feleričan. Pa još ovaj Horhe dodao so na ranu.

    Kažem ja onomad kod Bezemljašice da je sve to k’o ananas. A na nas (skoro niko) ne misli…

  3. Ne znam je l’ postoji groen ananas?

  4. E, zamisli, imam taj kalendar, plavi, a kupljen u Muzeju Kunst haus Wien.

  5. kunst je kunst .Univerzalni kalendar, nisam imala priliku da se upoznamo. Sta to znaci, namestis datum i prozivis u tom danu ceo zivot 🙂

  6. Pročitao sam skroz Obojeni Program i razumeo sam sve Zeleno 🙂

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: