Monthly Archives: December 2013

Ready to explode

Koji đuveč od dana, noći, magle smuljane sa sumrakom i udaljenim vidicima koji ti bezobrazno šalju pozdrav, znajući da nemaš gde od svog jebenog osećaja odgovornosti. Pobeći.

“Nije dan za šetnju. Kakvo je vreme u Beču? U Finskoj? Bolje da šetam po sobi. Tetka ne nosi lekove, nosi integralni hleb i karmu jedinog transfera onih pre i posle.”

Ćutim, a da puknem. Ko truli konac. Majko, imaš metastaze svud, dane brojiš, ja sa tobom i sledeća destinacija je prva ludara levo od ćoška.

Sama.

Moj drug šalje enerdži i reči. “Što te nije ubilo, oteralo te na mentalno.”

E baš ti hvala, ko bratu.

Da mi je neko pričao, rekla bih mu..ala laaaaaažešššššššš.

Skupljajući iskustva po svetu, shvatila jedno. Nigde foliranata ko na Balkanu. Seme smo zajebano.

Advertisements

Go gentle

Ne pitaj me ono na šta nemam odgovor. Svako “zašto” nema svoje “zato”. Mnoga od njih ostanu tako visnuta u vazduhu, ko paučina nehajno otkačena protezanjem u podne.

Smotano klupko mog belog mačeta koje me prati ko kerče, greje se uz kvarcnu dok mi gomila cepanica šalje srednjak fck u iz dvorišta. Poslaću im i ja taj pozdrav, kad-tad. U proleće? U proleće. Makar slala indijanske dimne signale.

Smotalo se klupko u meni, pa bi da se rasplete. Navlačim jaknu, tike, sipam nešto radže u pljosku, proverim pljuge i zapalim na graveyard. Da popričam s matorim. Kad već nema nijedno muško oko mene. Upalim sveće, potegnem iz pljoske, za njega, pa za sebe. I pričamo. Ono što prošli, ono što ostalo neiskazano. Podmećem pod guz neki celofan od uvelog cveća i spustim se u turski sed. Položim dlan na hladan šoder i zamislim. Plačem ko kreten, slinim i trošim papirnate maramice od 8 dindži.

“Call me, I am at graveyard.”

Pričam sa repeat-om, sa Ehom koji se vraća u pravom smeru. Iskreno me zabole za zblanuta lica meštana dok pričam nerazumljivim jezikom sa sluškama u ušima. To je ono što je potrebno za presecanje Gordijevog čvora.

“Gde si bila do sada?”

Tamo gde je najmirnije. Jes nema odgovora, ali je bar opravdan razlog.

Sky(will)fall

Usporeno, bezvremeno stani i opipaj pokrete zemlje.

Oslušni sopstveni ritam uz i niz tečnog organa.

Pre toga legni na travu.

Na livadicu, prvih par drvceta koja liče na šumu.

Sačekaj kasno proleće ili bar rano leto!

Ponesi sebe i eventualno nekog približno dragog.

U nedostatku poslužiće prvi mrav ili nedajbože pauk.

Šta ima veze,

Love iz in Di Er….

Everything that kills me, makes me more alive

Kabul, Leposavić, Venlo, Turku…

Čudna kombinacija geografski bocnutih špenadlica, poslatih u istom danu.

Čudna kombinacija tragova kandži i najnežnijeg milovanja.

“Budi jaka ako se meni nešto desi..” Rodimo se i umremo, konstante koje ne možemo da promenimo. Ali zato sve između ostaje nama.

Meni Atlas najbolji frend, zajedno podmetnemo leđa i hukćemo.

I čekamo.

Umotali smo sivu, turobnu realnost u svetlucavu haljinu čarolije.

I jebemo matematiku, brojimo jedan plus jedan u beskonačno.

Maliganski Post Scriptum

Da popričamo o ljudskim slabostima. Ili o tome da nas, nekako, uvek uče da krijemo svoje Ja. Kao da se ne vidi. Ustvari, vide svi oko samo ne i sopstveno Oko.

Kada se skupiš u svoja četiri zida, pa te niko ne vidi, grimase i tikove, er begove, mahanje peškirom i pevanje na dezodorans, koji fleš lajv izvedbe rock stara itd. Ali, nema veze, to je naš Mali Svet i mi u njemu, sami samcijati.

Sve smo napolju, samo nismo Mi.

Padne po koja čašica, nekom dobrodošla, nekom baš i ne, naročito u kafani, kultu srpske tradicije i “kafana je moja sudbina, dotako sam dno života I Branka, Danka, Žanka…”.

Elem, posle dugogodišnjeg iskustva simpa povremena pijanstva sve manje nerviraju, naprotiv, slatko se nasmejem opuštenoj ljudskoj duši pretovarenoj svakodnevnim brigama, koja tada, u momentu diskonekcije sa stečenim, izjavljuje ljubav, izvinjava se do poklona na pod, ne retko odvučen do ležećeg komada nameštaja.

Ko veštice koje bacaju čini u nekoj bajci, skupe se sve muke u pravilan krug oko čoveka i stisnu ga, onako svojski, ko kečeri. Veštici iz Oza voda smrtna opasnost, ovde je vodica, al vatrena u pitanju. Razbije krug, rasprši ga u milion komadića najfinije srče i duša zaleprša, zakrili u svoj svojoj slobodi.

Napilo se, pa šta. Big deal.

Express lonac aka dušni ventil. Mora negde da se ispusti višak.

Pa da.

Ide ko neka nova godina (pardon my french, jebem joj sve po spisku, novoj i staroj, zajedno, da se ne uvrede, malim slovima), ide čuveni Nikolaj sa trendi salatama i ribama odasvud samo ne iz Srbije, uglavnom, sve ide, dan za danom, vreme je prokletstvo koje mi jadni, sitni, bedni, ne možemo da kontrolišemo. A sve bi nešto da ukrotimo, sem sebe.

“Pa mama, rekao mi je da nema 18 godina i da zna šta radi i koliko mu je dovoljno da popije!”

Aha…opet se nasmejah slatko šaljući recovery pozdrav svom zetu, bar dok ne prebrodi mamurluk..do Svetog Nikole.

Never say never, čoveče

Sećam se vremena kada su još uvek bili u trendu poljski toaleti. Naše kuće, dvorišta i moje urođene potrebe da spasim svako napušteno mače i štene. Sećam se jednog blesavog mačka koji je hteo da avanturiše u rupi istog toaleta, mog plača i kupanja smrdljivog zamotuljka, samo da prestanem sa vrištanjem. Uznemirih ceo komšiluk. Ludo dete.

Ta (ajd da je nazovem) potreba, nastavila je svoj krstaški rat tokom celog mog bitisanja. Moje, tuđe, komšijsko, ničije, ostavljeno, zaboravljeno, uglavnom sve komplet, upućeno na moju adresu. Ne vredi, zavrti se neki spin u stomaku i zajebem se. “Dokle više ove vreće buva u kući?” Jbg, verovatno dok sam živa.

Onda sam otpratila na večni počinak nekoliko njih i zarekla se da nikada više neću prolaziti kroz pakao rastanka sa dragim bićima. E… draga bića…ljudska, životinjska, nebitno. Ljubav ne zna za kategorizaciju, jezike i prepreke bilo koje vrste.

“Jebo miševe više, nijedan otrov ne pomaže.”

“Pa uzmi mačku, majko. Jednostavan recept za kuću: Mačka insajd, kucov autsajd. I poznato je da mačke upijaju negativnu energiju, trebalo bi jedna da ti prede non stop u krilu.”

Kud joj rekoh…

Jednooka Džeksonka. Belo mače sa manom na jednom oku, odgajeno od strane tetke. Nekom život majka, nekom tetka.

“Pa nije mi se dopala, ali nisam mogla Jelkicu da odbijem.” Aha…jbg again.

Ajd obaveštavaj sestru od preko puta da “Pod obavezno!!! vezuje lovačke kerove jer najmanje što želim je Teksaški masakr u okruženju…pogotovo mom.”

Gledam je danas, odomaćila se rđa, pa skakuće prema Zabranjenom Gradu…”Ne, ćerko, Bruto! Ne mogu više, bre, da vas ispraćam na put dematerijalizacije!”

Onda se setim pevca Sofronija i čuvene replike “Ko me je vukao za jezik…Hvala, gospodžo, ne treba mi topla kutja, sad imam zavoje da me greju cele zime!”