Monthly Archives: January 2014

Na putu za Katarzu

 

 

Kako me nerviraju ova mala slova, malog ekrana, malog laptopa, malog ubuntu-a, malog raspona za mahanje tastaturom. Možda tražim previše?

Ledom okovan gradić, merim snegaricama ulice kojima je gazio moj deda dok je učio zanat davnih dvadesetih, prošlog veka… Bože, kako to daleko zvuči…Pitam se, da li je i njemu izgledao ovako čudno kao meni?

Na jedan dan, jednu noć i jedno jutro otputovala duša na sever. Da bodri i bdi. Dobro se završilo. Čekamo proleće.

“Jesi se snašla?” Pita matora Jovanču Micić. Daj mi varošicu i ceo svet je moj.

 

Advertisements

Calamity Džejna(h) nah nah

Nisam.

Osim ovog na kraju. I to sa falširanjem.

Nije to nesigurnost, daleko od toga. To je svesnost da smo isti, samo nam se kalupi razlikuju.

Nekom zapao širok, za razbaškariti se, obavijen pamukom.

Nekom tesan, za izboriti se i oblikovati ga sobom.

Da ne žulja.

Ali, opet, ćorak prvog puta. Opet neki podsvesni strah da ne pokleknemo kada se to najmanje očekuje od nas.

To što je mene život ovako izmodelirao uz pomoć svih mogućih alata i zanata, dao dovoljno široko polje da sadim razne vrste (ljudskog) cveća i korova, šiblja i vrba, je privilegija kojoj skidam kapu, malo opsujem zbog prejakog emitovanja sigurnosti u sebe, čeličnog stava “ko, zašto i kako sam, to što jesam”, potajno shvatajući činjenicu da, u ovako klimavom svetu, ostajem sama.

Prihvatam, sa svom komedijom koju prate mreže za upoznavanje i gomila razbacanih mišića, crnih naočara, automobila, čaša i flaša, kućnih ljubimaca, svega onog, dovoljno dobrog za igranje žmurki. Kliknem i slatko se nasmejem. Zar je toliko teško biti svoj danas? Ili je lakše sakriti sebe od svih, najviše od sopstvenog straha?

Crko hidrofor kad mu vreme nije. Iznenadio sneg u januaru. Vratila matoru u život da još bolje zvoca bez ijednog “hvala”. Predala dedovinu u ruke budućih dana, a znam da im nedostaje najvažnija komponenta koja daje ispravne odluke…iskustvo. Ako čujem još jedno kukanje na bilo koje dešavanje odoh da budem Calamity, makar i sa praćkom.

Pravac Kamerun.

What if…

 

 

Ne postoji iole razvijen mozak bez čuvenog pitanja “šta bi bilo, kad bi bilo”. Više puta u životu, suviše puta zaboravljeno kada nam reka poteče mislima usečenim obalama, potaknuto poplavama, koje smo, možda naslutili i prepustili se bujici, zapomažući psovkama i ljutnjom.

Hvataš se za jednu, jedinu nedoumicu iz davne prošlosti koja je promenila geografski opis budućeg sveta i pitaš: “What if?”

 

Mene podseti zategnuto koleno, željno još jednog dejta sa hirurgijom. “Ratosiljaj me ove žice da mogu da mrdnem, da ne zvonim na aerodromima i po sudovima, da istetoviraš preko mene natkaznu sa miljeom i slatkom od dunja!”

Uspela sam da odgledam umetničko klizanje bez grča u stomaku.

Vidljiv napredak.

Ko kad ćorav progleda.

 

 

 

Upside down (po naški)

Priča je istinita.

Dešava se u vreme inflacijskog ludila kada je najpoželjnije bilo biti snalažljiv (ko da se danas razlikuje, osim inflatorne iluzije). Muzičari tezgaroši, komada dva, svirka pogođena negde gde GPS kaže “bež’te odatle, destinacija nepoznata”, goriva ni za lek, znači, stopiranje uz malo sreće da neko stane osobama koje ne nose suknje. Sreća se ukazala u vidu šlepera za prevoz žita, što bi u prenesenom smislu značilo oblak prašine, lepljive I lako prebojive, nebitno na kolorit autfita. Jedan od njih (nije gej, majkemi) našao za shodno da navuče tog dana na sebe košulju boje flamingosa u predvečerje. O ukusima ne bi trebalo raspravljati. Slobodna mesta nazad…na putu koji rupe broji više nego švajcarski sir…ono što bi mnogi nazvali vožnjom, njima je izgledalo kao namerno istresanje viška kamena iz bubrega I okolnih kanala. Nekako su se dovukli do željene tačke cilja, samo sa jednom razlikom, košulja boje flamingosa čudom dobila zagasito ljubičasto boju, kako…nemamo pojma, biće da je prašina učinila svoje. To tzv “bacakanje” po praznom prostoru zadnjeg dela šlepera pamtiće dok su živi. I ja sa njima.

Često ovo životarenje poredim sa tim kratkotrajnim putešestvijem, dobrom bakšom I domaćinima koji su bili, više nego gostoprimljivi. Pranje garderobe, hrana, stan I gosti uračunljivi.

“Koja je trenutna temperatura u Helsinkiju?” Pita matora.

Gledam prognozu koja pokazuje poražavajućih minus sedamnaest I pokušavam da prenesem, bar deo odavno naprednog sveta.

“Imaš grejanje za startovanje mašine I udoban prevoz do posla, pa čak I za ključ.”

Džaba.

Onaj šleper I druskanje usputno balkansko ne veruje nikom.

(I)zbrisati zauvek

Zvuči tako konačno, surovo i nemoguće. Dolazilo je impulsivcu ne znam koliko puta do sada, onda se uzde same povuku zbog doze patetike u izjavama tog oblika. Podseti me na smeh moje matore kada sam kao mala (čula od nekog, nemajući pojma šta znači, ali mi je delovalo moćno) sva važna odvalila “Ja hoću da budem samostalna”.

Više mi priliči “neprilagođena” da izbegnem ovo “zauvek” jer ne planiram toliko dugo da se dosađujem u ovoj paraleli.

“Teto, možeš da me vodiš na selo?” Pita trinaestogodišnji bratanac.

“Ako obećaš da ćeš mi iscepkati drva za potpalu za narednih mesec dana, odgovor je da.” Smeje se. Jebem mu miša, niko me ne shvata ozbiljno pa ni on. Naravno, provučem nit humora i kroz najozbiljnije iglene uši, zato takve reakcije.

Razmenjujemo delove plejlista, dopada mi se što prati tekstove i naslućujem nasleđene gene. Rastem ko kvasac.

Polako dovodi tasove na  jednake delove sa nemilim, obaveznim ročištima, izjašnjavanjem “ko će šta” od onog što nam otac ostavio (njemu deda…pradeda..čukundeda, itd). Delimo, a ne bih da delim bilo šta. Osećam samo ogromnu odgovornost da, u ovakvom vremenu, sačuvam predano ognjište.

Delicate line between

Prva stvar koju sam uvrstila u svoj inventar po povratku sa severa bila je bakarna, starinska džezva sa filigranskom ručkom. Da matora zna koliko sam je platila zvala bih hitnu da je reanimiraju. Te generacije imaju usađen strah od nemaštine i bezrazložne štedljivosti, jer ko ne plati na mostu plati na ćupriji. Ovako il onako, Marfi te uvek zajebe.

Poseban ukus kafe potire cenu i još jednom priziva gancijevu izjavu “Gospodžo, merak cenu nema”.

Iz priča nazirem tek sloj tog vremena, davno prošlog, tetkinog izleta preko mosta, sveže izgrađenog a ona petogodišnje derle (onomad ga rekonstruisali što je navelo da sa ponosom istakne, eto, most stigo za reparaciju, ona još nije).

Kao mala obožavala sam da letnje raspuste provodim ovde. Mnogobrojna familija čudno izmiksovanih godišta, rađalo se sa petnaest i sa pedeset, nema veze, samo nek su živi i zdravi, pa tako imam braću koji su se već poženili kad se ja rodila. Postala tetka a nisam znala još uvek ni da sam novonastali čovek. Uspomene iz detinjstva naviru gde god krenem, mame osmeh, navlače slike koje se vrte besciljnim krugom i vezuju ponovo davno iščupane korene. Olistalo u januaru. Rascvalo crveno, bez bojazni da ledeni talas vreba iza ćoška. Prkosno, inspirativno pokazuje da slabost nije otvoriti se i nestati. Koren je tu. Dokaz.

Balkon gleda na veliko dvorište. Nalaktim se na ogradu i ommmujem. Sunce mi poželi “Dobro jutro” sa leve strane, iza jednog ugla napravljenog od dva brda, šeta anfas do desnog horizonta i mahne do novog sutra. Ponekad navrati preostali brat, duboko zagazio u sedmu deceniju i onda zapalimo po jednu motanu. I pričamo. Tako nalakćeni.

Ima i jedan komšijski pevac koji je izgubio inner časovnik i oglašava se tačno u ponoć. Dođe mi ko intruder u plejlistu. Oprostim. Šta ću. Jebla me sentimentalnost čak i kad su pevci u pitanju.

Слика

Mobile vigil uz Lutajuća srca

Koliko god delovalo smešno, ja sanjam sarme. Ali, ne bilo kakve, nego sa dimljenim rebarcima između, ponekim ofrlje bačenim čenom belog luka I zemljani sud, gleđosan, po mogućstvu. Sutra, ako se oporavim od ovog bdenja mom prijatelju, prebrzo otetom od života, spremiću ih. Sa posebnim zadovoljstvom. Možda ih namenim njegovoj duši, večno željnoj domaće hrane. Stara godina završila epilogom mog matorog, pa nastavila. Endless story. Aj me malo zaobiđite. U širokom krugu. Duboko Vas molim.

Nema veze skype I free call, potrošiše sat I po tovareći pun budžet mobilnih operatera. Zabolelo me uvo, pa pređoh na slušalice.

“Znaš koliko te voleo, mislim, ne samo kao ženu, ko čoveka, prijatelja, nema veze što je bio complicated kind of person, mislim, svi smo komplikovani do bola, valjda smo zato ovoliko vezani međusobno, molim te, kad ideš matorom na grob, upali sveću za njega, odota..odota..”  Vanja slajduje brže nego naduvani DJ, meša srpski, engleski, finski… Posle pola sata telefon prelazi u ruke Katri i nastavljamo o Marku. O kulturama, koje su, bez obzira na fizičku udaljenost slične, muzika upliće svoje akorde između i čujem Lutajuća srca u pozadini.

Dižu čaše u njegovo ime i put u jednom pravcu. Već su pijani i bučni. U glavi imidž tog prostora gde imam osećaj doma, znam i gde ko sedi, u kojoj pozi, gestikulacije svih…i Markov, na brzinu, iz čistog inata prinaučen engleski. “Ville bi da te čuje..” Nastavljamo priču dok neki zakasneli vatrometi paraju zvezdano nebo uz gromoglasan zvuk. “Nedostaješ nam”…

Ljudska vrsto, tako slaba i porozna, gutaj svaki dan, sat i minut bez zazora i stida. Otimaj. Porobljavaj sopstveni prostor. Živi. Velikim slovima.

Bon voyage, Marko.

Samo za jednokratnu upotrebu

Sećam se vremena kada mi je bilo malo koliko god dugo spavala. Uvek je nedostajalo tih famoznih “5 minuta”. Odlepljivanje trepavica teško ko skidanje selotejpa sa stakla. Osećala sam se hronikus neispavanus.

Sada bih da spavam, ali je čuvar snova promenio adresu i nikako da ga savatam. Sitna stoka u nedostatku, nema se šta brojati od i do.

Došlo neko vreme kad se izvrneš ko čarapa. Prosto ne prepoznaješ sebe, ponekad ni u ogledalu. Mada kažu da se nisam promenila ni mrvu.

“Dobro, bre, seko, misliš li ti da ostariš nekad?” Moja mlađa rođaka. “Kakvi ste vi, Blagojevići…čudna sorta.”

Vidi okvir, samo su šoferke zatamnjene. To ostaje meni.

Samo na blic, uliću mi neki ljudi u život, komarcoidni, sa željom da zipujem ovoliki gabarit u fleš memoriju “To sam Ja”. Ne može, brale, pa da sam Ajnštajn. Mogu samo da se rastavim, nikako sastavim, ni reči o skraćivanju ogranaka “bilo pa prošlo, al je stalno prisutno”. Ne mogu više da se ponavljam. Ko telefon na preklop, toliko puta otvori i zatvori ima svoj vek.

I ovi što ih znam ko svoj džep, ponavljači aka izgrebana ploča. Iste reči, iste pauze, iste izlizane fore.

Svratila do best frenda. Komentarišemo protekli doček. I želje se skratile sa svim svetlećim elementima. Komplet društvo ko po komandi cirkularno proveli tu noć u pidžamama. Ja sam imala bade mantil pride.

Imami blagi utisak da mi svi dolaze sa kratkim rokom upotrebe. Vrlo kvarljiva roba. I potrošim ih dok kažeš piksla.

Mislim da greše negde u pakovanju. Ostave previše praznog prostora.

Fresh baked..do not tumble

Doživeti doček, nazovi Nove Godine, Novih Nadanja (ili starih, samo presvučenih u Novo), Novih Očekivanja (ma stara su, samo ih rifrešujemo), Novih Ljudi (ajd, neko Nov bio bi veoma dobrodošao u ovoj jebenoj Nedođiji gde ni aždahe više ne borave zbog učmalosti), poseban je doživljaj. Rascvetala polja presvučena kineskim vatrometom i dijalekt, tako simpatičan u novogodišnjem ruhu. “Eve ga, begaj!” “Nemo u naš atar, ću ti vrnem odma!” Itd.

Da sastavim u jedan mozaik dočeke poslednjih desetak godina, osim prelaska u Novu nema nijedne dodirne tačke. Pa dobro, ajd sad, možda tako ide redosled u mojim, ličnim “Zvezdanim stazama”.

Nisam bila tužna, čak ni u daunu, nešto je kliknulo na plus i tako se prešlo u Novo Leto bez viška bilo koje vrste dopinga. Ako je poslednje mom preostalom roditelju neka bar bude sa smehom. Neka se krila iza mojih leđa dok je vatromet leteo i pucao oko nas, neka je zvocala i neka je.

Ja sam opremu spremila za neke nove pohode. Volim da organizujem na vreme, da ne bude posle..di su mi sanke?

Vama, dragim virtuelnim prijateljima želim osmeh. Kada je on primaran sve ostalo ide po normalnom redosledu.

Toliko od Ja.

Pretrgoh se. I pečenje bi da zagori jer kuvarica mnogo zbori.

Слика