Nisam.
Osim ovog na kraju. I to sa falširanjem.
Nije to nesigurnost, daleko od toga. To je svesnost da smo isti, samo nam se kalupi razlikuju.
Nekom zapao širok, za razbaškariti se, obavijen pamukom.
Nekom tesan, za izboriti se i oblikovati ga sobom.
Da ne žulja.
Ali, opet, ćorak prvog puta. Opet neki podsvesni strah da ne pokleknemo kada se to najmanje očekuje od nas.
To što je mene život ovako izmodelirao uz pomoć svih mogućih alata i zanata, dao dovoljno široko polje da sadim razne vrste (ljudskog) cveća i korova, šiblja i vrba, je privilegija kojoj skidam kapu, malo opsujem zbog prejakog emitovanja sigurnosti u sebe, čeličnog stava “ko, zašto i kako sam, to što jesam”, potajno shvatajući činjenicu da, u ovako klimavom svetu, ostajem sama.
Prihvatam, sa svom komedijom koju prate mreže za upoznavanje i gomila razbacanih mišića, crnih naočara, automobila, čaša i flaša, kućnih ljubimaca, svega onog, dovoljno dobrog za igranje žmurki. Kliknem i slatko se nasmejem. Zar je toliko teško biti svoj danas? Ili je lakše sakriti sebe od svih, najviše od sopstvenog straha?
Crko hidrofor kad mu vreme nije. Iznenadio sneg u januaru. Vratila matoru u život da još bolje zvoca bez ijednog “hvala”. Predala dedovinu u ruke budućih dana, a znam da im nedostaje najvažnija komponenta koja daje ispravne odluke…iskustvo. Ako čujem još jedno kukanje na bilo koje dešavanje odoh da budem Calamity, makar i sa praćkom.
Pravac Kamerun.
tanja3blog 
”Kakva ti je to ‘artija..?” vija me baba po dvorištu..
“”Šta to pišeš, daj da vidim. ”
”Ništa, ništa, nešto što ne treba..” ubrzavam korak ne bi li joj umakla, al’ baba sve brža,
već joj oči na vr’ mog ramena, gviri.
”Kad je ništa, daj da metem u klozet, da ne pravi lom po avliji..” uporna je baba..
”Od onomad sam metla novine, već nema, oni kad su bili da argatuju na prikolice kad se
stovarivo kukuruz sve potrošili, koda im, Bože me prosti, spram glave bilo, sve sedeli redom
tamo..”
”Nije za tamo, baba, to je nešto za školu..” i u tom u avliju uđe baba Stana, te viknu
”Ooojjjjj, domaćiniii..” kao da joj kožu s’ leđa deru, baba se ukopa od čuda setivši se da je
ova došla da zajmi jaja, te ja iskoristih prednost i trk u gumno.
Ispod stare kajsije mala šamlica.. grane spuštene do zemlje, kajsije rasute s vud’ okolo..
skupile se guske pa ih vijaju.
Tu se sakrijem od svih i sretnem sa samom sobom.
Svesku, malo pogužvanih krajeva jer sam je sklanjala od radoznalosti babine, spustih na
krilo..
Datum.. nekada davno.
Mesto.. Negde na kraj’ sveta.
Moje misli.
Uzdah..
Morrana
Ohhhh, kako se piše uzdah, a da to nisu slova..?
…………………………….
Kajsiju su posekli, osušila se i istrulela.. ja mislim da je umrla od tuge što više nismo tamo.
Jato gusaka svelo se na gusana Gigu kom smo odlučili da zadržimo ime čak i kad je počeo
da nosi jaja.
Negde na kraj’ s veta postoje sveske.. postoje nemi svedoci.. postoji dokaz da sam živela..
ostavila trag.
………………………………
Nekada smo sakrivali sveske u kojima smo zapisivali misli..
Sada objavljujemo misli, a sakrivamo se od svih.
Tako bih se još jednom, makar malo, sakrila iza stare kajsije dok jato gusaka rovašenih
crvenom bojom pada kao sneg svud oko mene..”
Gde je ovde onaj emoticon za zagrljaj?
Nemam pojma, ali oSećam i uzvraćammm 🙂
Eto… ni neznanje internetskog zagrljaja ne može nam ništa… 🙂
Baš su preterali, a?
Da naplaćuju preterivanje, ne bi, sigurno.
ma gde kukanje da cujes, nema toga a svi po svome jadu golemom sa akcentom na ja, a istina posakrivali to ja i od samih sebe.
Žmurke, robinka. Sad ćemo i igranje školice da uvrstimo u dnevni raspored.
Ti mi deluješ starije, u odnosu na ono vreme pisanja na MBu. Mislim, više nego što bi trebalo.
I sebi delujem isto tako, više nego što bi trebalo. Vreme je za…
Mislim da jednim delom vishe ni nema potrebe da se krijemo : il nam ne bi poverovali il ne bi nista ni primetili.
Da znaš da si u pravu 🙂