The grass was greener..

Naređam melodije, stanem pred ogledalo, zabezeknuta šumom Striborovom koju treba savladati tako prostom alatkom…četkom. I krenem, kao kroz život, pramen po pramen, dan po dan, dok ne nađem put kroz sebe, vremensko I zamršeno.

“Seko, a kad opereš kosu, hoće opet biti loknica?”

Naravno, to ne posustaje ni pod asfalt presom.

Naiđem, šarajući po juđubretu, na ekstra ordinarnu sekvencu Mileta Tranzišn, sa detektorom laži. U potrazi za prevoznim sredstvom, jer se, silom prilika, nalazim na svetlosnu godinu udaljena od željenog, voljenog, isvegaostalog, kako praktikuje naveden uređaj na sve čuvenije preprodavce četvorotočkaša. I želim, do ludila, takav uređaj, da me poštedi, bar malo, ovih, tako nepodnošljivih perioda tranzicije, promena, sranja, učaurenosti, šturosti, svega što nisam navikla da gutam, već da bljujem..ko Šmaug..

Sve zarad olakšavanja prostog transfera sa jedne tačke na drugu.

“Lord, I believe it’s raining all over the world.”

Nije. Nikad sunčaniji dan u ovom delu zemaljske kugle.

Pakujem se kao da putujem daleko. Možda samo tako deluje. Na mene lično.

“Odaberi šta bi želela da se nađe u knjizi.”

Čita li neko..ovih dana?

Advertisements