Tri karte za Sellowood..

 

 

Odbojnost uzrokovana bilo kojom vrstom samoreklame vodi u osamu. Zaborav, mogu reci u ovom trenutku, cak I prijatan. Ipak, sve je dostupno, svi su na tacni, izjavom, slikom, deljenjem. Vidim sve, nevidljiva. Stand-by stanje sa pocetnom prednoscu.
“Zaplaci, pusti koju suzu, smesti tuznjikavu facu, pusti glas, ko beba osudjena na jedinu vrstu komunikacije sa svetom, to jest, majkom.”

Sa mnom je komunicirala fino zaobljena bela macka, onaj isti zamotuljak od pre 6 meseci, macece brbljiv. Sve sam je razumela, za razliku od navodno bliskog ljudstva.

Kao krpelj zalepljena, nedostajala si, somino, poza. Pricamo, dugo…znam da ce sve ostati izmedju ova cetiri zida, u isto vreme totalno nezanimljiva u macecim trac rubrikama. Zadovoljno prede, menjajuci lezeca mesta, krilo, ledja, noge, eskivira koleno kao da zna, ususka glavu u zleb mog vrata I frfoce ko lokomotiva. Sklapa krug. Savrsen.

Seoski komitet belezi poraz. Dosla ja bez staka, normalno hodajuci, stepenice p. dim, moj apartman, moja dzezva, kuvam kafu I serviram materijal za naredni period taraba spike. Kroj? Tacno po meri.

Preostaje neka, takozvana borba sa sopstvenom nestalnoscu, obaveznim oporavkom, pogodjenim docom…”Moze banja, fiizkalna, mazite oziljak nekim gelom…jao..nije trebalo…da pozdravicu zabavnog anesteziomena, moze bolovanje za sever? Prvo sacekajte da rana fino zaraste.”

Ma moze sve. Zaobidji banju. Ne vidim se tamo.

Ceka me taxi drajver do ranca. Simpa cova, melje ko navijen, uglavnom razbibriga price. “Nesto ste pomenuli operaciju, al danas ljudi sve i svasta operisu, pa da Vas ne pitam, nezgodno je.”

Usi, nos, sise, sve isto. Samo malo usporim kada se pakujem na sediste. Jel bre, ti to mene zajebavas? Kazi lepo, zaboravio sam. Nisam ja jedini putnik ili rodja sa sela pa da moras sve da pamtis.

Ali zato pliva ko riba u vodi u svakoj temi, urodjenim smislom za humor krati vreme provedeno na drumu sa bezbroj rupa i davno nevazecim oznakama.

Najvece zadovoljstvo je kada ugleda grupicu starosedelaca pored glavnog seoskog puta. Dekice sa kacketima i obavezno prekrstenim rukama otpozadi. Omatorele gustere izmamilo sunce.

“Dobar dan! Ima li vruc lebac? Nemoj da okasnite na rucak, babe spremile sukaljke!”

 

Dvoriste procvetalo, u svim bojama, prolece me preteklo I priredilo praznik za oci. Jedino nedostaju dva ogromna stabla oraha koje sam volela. Rasli su sa mnom. Sada ih vise nema. “Ne valja tako blizu kuce, zbog temelja…vidi koliko svetlosti ima sada…posadicemo sljive, da imas od cega rakiju ispeci, bice I dzema za palacinke.” Razuzdane grane, polegle po zemlji, oslobodile vidik mladicama. Tri komada. Bice oraja…

Pa da.

Sace Maj. Majne libe severnjaci I ja. Trebalo bi imati s cim ih napojiti.

resizedzaza

resized

 

 

Advertisements

Posted on March 28, 2014, in Uncategorized. Bookmark the permalink. 2 Comments.

  1. dobro, znaci sve je proslo ok. pomazi macku i u moje ime.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: