Remember this day..

Dogoreva mi cigareta baš na mestu gde sam se posekla otvarajući glupo pivo na grobu mog matorog. Poslušna i posle njegovog odlaska “donesi mi pivo i zapali cigaru” ne posustajem u svom dubokom uverenju da postoji energija i materija, jednom zajedno, jednom odvojeno, pa sad ko se tu snadje i pohvata, dobar je. Ostali, fck, izvini, oprosti, ne može se to sunuti u usta ko voda, pa kroz razne kanale direkt u mozak. Neće moći.

Niti mogu da obuzdam ovu ludu mačku koja pati od psihološkog poremećaja iliti podvojene ličnosti. Sve vreme glumi papagaja boraveći na mojim, nejakim ramenima istovrememo ispuštajući glasovne performanse poput navedenog stvora.

Danas sam uživala u jednom malenom koraku odrastanja. U delimično vedrom nebu iznad mog grada, sporadičnom vetru koji je glumio klimakterične napade vruće – hladno, iskrivljenom srpskom jeziku jednog dalekoistočnog strejndžera i njegovom hrkanju u zajedničkom taxiju. U spoznaji da jedva čekam povratak u osamu na ranču.

Hvatam sebe da pričam glasno, bez vidljivog sagovornika, negde na pola puta višekilometarske šetnje po gradu. “Dobro, pa to danas svi rade, jbg, došlo do pomanjkanja verbalnih ogledala.” Tešim sebe gurajući sluške jos dublje u uši.

Onda skroz odjebem utehu u momentu razgovora sa dotičnom felix devojčicom. “Baš nam je super ovako. Niti ja tebe razumem, niti ti mene. A volimo se do koske.”

Danas nisam uživala u par stvari. Jedna od njih je zaborav. Druga je namerno ignorisanje činjenica. Sve zarad olakšanja sopstvene krivice.

Eto. I zbog toga mi žao. Krst nosiš sam. Koliki god bio, nekom je i sto grama plastike mnogo pa se vuče po zemlji. Glumata žrtvu istovremeno krkajući prasetinu, give me a break.

Ljudi znani, neznani. Po rečima, očima, slikama, putem interneta ili lajv izvedbe, nebitno. Gluma je nekom majka, nekom maćeha. A iskustvo baba od koje sve naučiš, još dok si mali i nemaš pojma kako nastaju bebe.

Danas sam imala zadovoljstvo ponovnog vidjenja omiljenog fizijatra u ženskom rodu. Nikada nisam upoznala pozitivnije stvorenje od nje. U ovoj zemlji haosa, nereda i raskola nadješ nekog ko ti pruži pravu informaciju u pravom trenutku sa širokim osmehom. I ne traži ništa zauzvrat.

“Jesam ti rekla da je najbolji? (Smeh…misleći na hirurga) To što si vitka i zgodna dodatno poboljšava rezonovanje kolena prema tebi celoj. Zavela te pod “hitno”. Ništa ne brini. Ajmo malo estetiku da doteramo (smeh).”

Dotadašnje “blue mood” version nestalo je kao rukom odnešeno.

Sad da me pitaš šta se dogovorile, pojma nemam. Setiću se sutra.

Ono što ne izlazi iz glave je vreme za radikalne rezove.
Dogorelo kao cigareta s početka posta.

Advertisements

Posted on April 10, 2014, in naked soul. Bookmark the permalink. 6 Comments.

  1. prica, ma ok sve je to ok, ali svadja sa sobom je vec stepenik, sa odmaahivanjem glavom , to obicno u vreme dogorevanja svega. :). kanar-macki nadji ili macora ili nekog pernatog da ne bi pocela i da laje. 🙂

    • Najmanje se sa sobom svadjam. Nesto me ukocilo pa i sa odmahivanjem sam raskrstila. Macka je na dijetalnoj hrani da mi ne odvali ramena uskoro 😉

  2. Samo sam osluškivala trenutak kada ćeš pomenuti rezove (ali ne one u kolenima)… mnogo je ovo statičnosti za tebe, premnogo…

  3. Svaki pasus bi mogao da bude zaseban post, ili priča ili priča do svitanja.

    Nemoguće komentarisati, bez da se spomenu rezovi, spomenem im ja onog ko ih je izmislio!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: