The Crack

Posmatram staru kuću preko puta moje, već jutrima. Oslonjena na laktove, spajajući prvi miris i zvuk. Zajedno sa petlom pacifičkim satom nastrojenim, mačkom i kokama koje dolutaju u moje dvorište, nezvane, naravno. Jedno dugo ššššššš dovoljno je, kao po komandi otperjaju nazad where they belong.
Kad te ukokaju svim mogućim referencama, osim kalašnjikovim, pa se uhvate za genetski nepravilno podeljene uloge, njemu i meni, presek je negde na ivici, tek toliko da se ne omaknemo u bezdan.

Priredjuju nam besplatan online uvid u završetak ciklusa, bez bonus poena.

Sa druge strane, otvaraju se rezervna vrata, pozivajući se na nešto sačuvanih nerava, osećaja zajedništva iz “bilo jednom, nekada davno” i razumevanje.

“Idem ja.”

Najlakše je otići, pretvarati se da se ništa ne dešava, generalizovati sebe do mnoštva, da se ne prepoznaš ni u ogledalu, pa se onda zapitaš gde si izgubio sebe. U kom trenu, kojeg dana u prethodnom ludilu, sa kojim naoblačenjem ove, ljudske jeseni?

Ide i moja malenkost. Ali se uredno vraća. Upija kao sundjer Bob mulj sa dna i pere ga realnošću.

Stara kuća se usled vlage odozgo, odozdo, iz sredine urušila negde pred Uskrs. Psovao je komšija, naricao nad poleglim žitom od silnih opeka i zemlje, onda kupio gajbu piva, skupio ekipu I raščistio lom. Na kući je godinama stajala pukotina nepravilnog oblika. Upozoravala. Al’ džaba.

Advertisements

Posted on May 4, 2014, in naked soul. Bookmark the permalink. 2 Comments.

  1. Metafora oli zbilja, kada ovako upakuješ – gotovo da i nema razlike; kao da nije ni bitno da li je ima ili nema.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: