You say all, when you say nothing at all

Kada se stišaju poslednji obrisi zalazećeg sunca, bojadisani zagasito ljubičastom i tegetno plavom na horizontu, sretnem Mir bez Rata baš na toj ivici gde pola lopte kaže “Laku noć” a druga polovina “Dobro jutro”. Sumiram poslednji u nizu krug od 24h, pažljivo upakujem u pucketav omotač sa upozorenjem “fragile” i stanem za trenutak. Samo zastanem. Iskoristim čulo vida i premerim vidokrug. Pokušam, koliko je to moguće, da zamrznem screenshot u pamćenju, neba, oblaka, tu i tamo tragova sunca, primarnog Meseca, udaljenih svetla i poneku munju iza planine. Osigurana tom prirodnom odbranom. “Pričao je pokojni deda Toza da je ovaj kraj jedan od najsigurnijih. Šta god došlo do ovih planina, tu je stalo. I tako je od pamtiveka.” Da. Kad god mi pukne film matora upotrebi dedu ko “prirodnu odbranu”. Zna da sam slaba na njega.

Leto ko svako leto. Sparno, tromo, radujemo se voću i povrću, izgorelim ramenima, čudimo se tudjim uspesima, zahvalimo higher power što nas nije puko neuspeh, plivamo u sredini koja je sve bliže dnu, tražimo spas u hladu i ledu, od istog bežimo za par meseci i tako u krug.

al pacino1

Iza mene petočlana banda predvodjena majkom mjauče naglas, misleći da je mali ekran laptopa nešto za jelo. E pa nije, žao mi je. Sisa vaša nasušna, dok ne dodjete do čvrstog obroka. I sve vreme kad zakoračim prebrojavam ih…jen, dva, tri , četr, pet…ok, svi su na broju, da ne zgazim u nejaka rebra, slučajno.

Dok se lomatala po krševima Crne Gore bliski susret sa živuljkama svim mogućih vrsta bio je neizbežan. Medjutim, zmije su me zaobilazile. Škorpije, skakavci, pauci i ostali leteći i gmižući elementi shvatili su da sam dobra za izbegavanje. U jednom segmentu imala cimerku užasnutu činjenicom da se nalazimo na terenu gde se mi smatramo uljezima, da su zmije “domaći” a mi “gosti”. Malo zarad šale, malo zarad razbijanja nepotrebne fobije, kažem da zapali dve cigarete i manda s njima dok ne dodje do glavnog puta. Ne podnose duvanski dim… Sledećeg jutra prvo što me zateklo je scena s prozora i nje kako mahnito landara rukama sve sa zapaljenim garama… Smejala se tri dana.

Povremeni pregled Animal Planet-a i ostalih životinjskih dogodovština rezultirao je dubokim rispektom prema svakom živom biću. Potrebno je isključiti strah, a kako? Pa jednostavno…znanjem. Svesna fakta da sam na dva metra od otvorenog polja, nisam bila iznenadjena vikom komšija pre par dana. Belouška na mom odmorištu izmedju stepenica. Ko je imao viši prag straha od nas dvoje? Ne znam. Obratih joj se na čistom ljudskom govoru “Aj ti svojim putem, neću ti ja ništa.” I ode. U otvoreno polje. Da lovi miševe i ostale tzv “štetočine”.

al pacino

A Vi, kako te?

Advertisements

5 thoughts on “You say all, when you say nothing at all

  1. Ako ikada u životu ponovo budem videla zmiju, umreću, garantujem životom svojim. Prvi put kada sam je videla onako smotanu i crnu, mislila sam da je go*no, što je normalna krajputaška pojava u Srba…

    1. Goste, to smo odavno elaborirali, da jedan komentar ne obuhvata celokupnost problematike nepoznavanja materijala subjekta. Cak ponekad ume da jos vise zbuni 😉

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s