Monthly Archives: September 2014

Que sera sera

Pratim pomno siroki nebeski svod. Svojstven otvorenom ne-gradskom prostoru. Poneki erplejn, zvezda padalica, zvezda stajalica, mesec ko pastir…

“A tu si? Aj stavi kafu.” Bruder Pera dosao u posetu, nenajavljenu. Bila bi najavljena da se ova doticna persona sto sada kucka javila na poziv. Nesto me “nema” u poslednje vreme.

“Dosao Deda Mraz!” Htedoh reci “kad mu vreme nije” nego ucutah. Da ne kvarim dojam, utisak i ostala balkanska sranja.

Ok je ovo povremeno secanje na nekadasnje postove. Na neke ljude, vremena i mesta. Samo…sa ovoliko turbulencija tesko da se moze sazvakati ponovo bez cisterne rastvorene sode bokarbone.

Uvek i rado citam postove drugara koji ne menjaju adresu vec dugi niz godina. Da bih sebe koliko toliko ustolicila bar u citanju, ako ne u lutanju.

“Aj, upristoji se, vodim te veceras u provod! Mozda te i udam!” Ovo je trebalo da zvuci komicno, al ja progutah knedlu i to onu starinsku, sto moras na cetr’ dela da je delis bez da se zadavis.

Odavno znam svoju dobitnu kombinaciju, tako da je izlazak bio spreman pre nego je on pokusao slatko i posrkao kafu. Kafa je Espresso, priprema za izlazak Express, nauci vec jednom, sunce ti pandursko!

I gle cuda, svetla grada koji bi da postane velegrad zasijase snagom jos malo pa ko Las Vegas, ko da je naslutilo jadno paprikarsko “Eve gi ovi, gradjani, cek da upalimo i one sto su sam’ za Novu Godinu!”

“A ko ce seku da proseta?”

“Pa, zna se, Bata!”

Matora nas ispratila sa divnom replikom:”Ostavi je negde samu za stolom! Ako sednete zajedno nista od posla! Niko Vam nece poverovati da ste brat i sestra!”

Jok, pise nam na celu krvno srodstvo.

Popilo se, pojelo se, osacovalo se i vratilo kuci suvih gaca.

“Ej…i ti si nas’o “grad” gde da me izvedes…”

“Nema veze, si vid’la one cice preko puta? Namerno sam seo u cosak! Nego, extra lokal obzirom gde se nalazi. Taman ko Las Vegas.”

Evo cekam da mi zapevaju “Who are you, who, who, whooo whoooo…”

Koliki Vam je rok trajanja?

Da li su talenti predodredjeni sa rokom trajanja? Ono, kao slatko od trešanja ili kranjska kobaja, best use before…

Kopam po vijugama koje su zadužene za taj segment mog bitisanja, kad ono…zatvoreno. Isteklo radno vreme.

Ispred mene čaša Vranca i zrele smokve. Plejlista empty. Smeta mi dužina kose, vreme joj za potkresivanje. Smeta mi tišina, prašina, taština, praznina.

“Kada si radila ove portrete?”

…”Well…daaaavno.”

“Kada ćeš mene da crtaš?”

“Kada budeš imao dovoljno bora na licu.”

…”Ti mene zajebavaš.”

“Jok ja, bore stvaraju senke i lakše se dobija pravi lik.”

“Onda neću.:

(Bacakam glavu, fck too long hair.)

“Kako god ti volja.”

 

Lakše konju bez samara.

 

Moja plavuša danas imala boru na čelu. Duboko se zamislila.

“Ja ti trtljam sve moje tajne…Jao meni kad osvanem u nekoj tvojoj priči.”

Gledam joj zabrinutu facu i smejem se naglas.

“Don’t worry, plavka, nisu tvoje tajne zanimljive ljudima koji me čitaju. Daleko su interesantniji tvoji svakodnevni gegovi, koje nekada ne mogu sve ni da upamtim.”

(Definitivno šišam ovu džunglu na glavi, samo da dovršim Vranac sa ukusom voća.)

Mali od palube niže bisere. Nikako da se domogne pravog i isplativog posla. Tešimo ga da tako mora biti, da su vremena zeznuta ko opstanak foka na Grenlandu, da će i on doći do svoje kore hleba, samo malo strpljenja, sine…

Oktobar je mesec kada počinje berba maslina. Plavušin prijatelj iz Petrovca šalje brzojav da mali krene hitno jer se svaki ubrani kg plaća odmah.

“Mladjane, sine, pravac magistrala i stopiraj! I čim stigneš javi se čika Neši!”

Photobucket

Posle pola sata zove majka sina svoga… čisto radi provere dokle je stigao.

“Mladjane, gde si?…Kako tek u Bečićima? Pa stopiraj!!!…Kako to samo tebi niko neće da stane???”

Prolazi sat od polazne tačke malog od palube. Sledi još jedan poziv…

“Mladjane, jesi li stigao? MOLIM? Sv. Stefan? Pa ti nisi normalan….”

Photobucket

I tako je Mladjan “stepirao” do Petrovca. Step by step, nakon cirka tri ure pjehe, napipao je odredište.

Jes pao mrak, ali palo je i sedam kg maslinica, jes odmah keš narukvica, jes ost’o i sutra da nadoknadi manjak beračkih radnih satića, jes doš’o naveče to home, sweet home i pao ko zaklan u krevet, ali je zato sutradan otkrio ko Kolumbo kontinente žuljevitih izbočina na svojim petama, kao posledicu tabananja put cg primorja. Nije lako zaraditi, nije uopšte.

Eno ga leči se.

Pa da, neka smokva se i nazire u činiji, Vranac lagano nestaje. Prelazi volšebno iz tečnog u kreativno stanje. Kakav li će portret nastati?

Lakše sam crtala ljude koje ne poznajem, njihove mane i vrline. Karakter. Samo ljuštura nažvrljana, šta je insajd, nemamo pojma.

Ljude koje opipam nevidljivim linijama, ne umem da strpam u obraze, usne, noseve i oči.Probala ja. Ne ide. Ruka sama crta dušu. A nije svima mirisna ko majska ruža. Jbg.

Arhiva MB 2.10.2010.

Odavno ne hvatam “crtačku” olovku. Samo nedostaju ljudi, crtani i necrtani. I vreme je da prenesem neke price sa mojblog-a, sa svom prašinom i prazninom.

Pričam ti priču

Bilo nekada vrlo popularno kad kao klinja ne znaš nešto a bi da se napraviš pametan, likčina, momentalna infuzija samopouzdanja kad kažeš “pričam ti priču” i imaš dve opcije: izblamiraš nekog pa se tom nekom smeje celo društvo ili izblamiraš sebe i otkriješ kako funkcioniše Brzi Gonzales kad pojede chili papričicu i odjuriš kući da ćutiš u ćošku dok ne napuniš 30 godina, otprilike.

Zanimljivo kako te apsolutni stranci “upoznaju” za pola sata, još interesantnije kada, za tako zgužvano vreme krenu sa opservacijom i epilogom u isto vreme, na svoju žalost. “Mnogo si zatvorena, tvrda, sporo se otvaraš”. JelTe? Sporo otvaranje bilo bi zabrinjavajuće samo u slučaju porodjaja. Flaša piva nisam da odlepim na otvarač plastikajac.

Želja da sebe pustam na tudji skener veličine je mikroba. Obojen tudjim ubedjenjima i pomrsi mi redosled čakri te otvorim, greškom, onu za lajanje.

“Dižeš li nešto teže od kašike?”

Nema potrebe.

Imam par trolova koji noću oteraju isečen orah star četres leta nonšalantno prebačen preko ramena, tu odmah iza ugla, 15 km i dobiju najvišu cenu jer sam im dala pismeno ovlašćenje. Da sam kojim slučajem sada u srednjem veku sa uživanjem bi me zapalili na sred sela, zajedno s mačkama i kuglom.

Pričam ti priču.

 

Šta bi bilo kad bi bilo

Prvo ide jedno kratko hejtovanje, te kome se ne dopada može slobodno da skoči na sledeći pasus kao jelen trećak, za kog nisam sigurna da postoji osim u pomenutoj izreci. Verovali ili ne, dotični Facebook koristi se za onlajn marketing na angro, te tako i ovaj potpisnik redova otisnuo se u mutne vode matriksa pomoću raznih grupa za oglašavanje i reklamu svog posla. Dokazati Balkanu koji, još uvek, čuva sokake iz doba Osmanlijskog Carstva i jos ponešto svašta iz istog, što zbog turizma (zanimljivi smo kao potopljena Atlantida, moram da ih podsećam s vremena na vreme da dišu), što zbog očuvanja tradicije, pomena pradedova i ostalih predaka, tehnološki napredak malo dalje od igranja Slagalice i ostalih razbibriga, poput zarade i ozbiljnih kompanija koje su prerasle u internetske imperije, teže je nego naći žiranta za kredit. Da pojednostavim našim rečnikom, svako razume volšebno nestajanje svih znanih i neznanih rođaka i prijatelja kad se pomene kredit ili žirant.

Ali, nije ovo poenta posta. Često sam noćna ‘tica, praznim vijuge čitajući svašta, offline skroz na skroz, ništa spika, ništa ćaskanje (jebo onog ko izmisli kafu i komšinice), samo čituckanje koje bi trebalo po inerciji da dovede do dremeža. Prošle noći došlo je do poremećaja bioritnem sistema pa se san preselio u nemoguće satnice. Pun mesec? Moguće. Sve je, ljudi moji, moguće.

Onda se sudare dve nespavalice i dođe do određene prepiske:

“Tako mi i treba kad sebi pravim glavolomke pa ne mogu da spavam. Ima li ođe još budnih ili samo ja tako lelujam u 3 po ponoća?”

  • 🙂
     Oooo, i ti noćna ‘tičica…
     
  •   Š’a o’š kad je full moon. A neki pevac u komšiluku izgubio sat, peva kao da namerno provocira supu od pevca il’ krelca 2morou.
     
  • Pun mun?! Auuu, pa nisam imala pojma.
    Vid’ mene! “Auuu” zavijam k’o vuk na pun mesec.
    Nemoj pevca! Šta će koke da kažu?!
     
  •  
    Ma..opraštam mu već mesecima jer ne mogu da detektujem iz kog dvorišta nariče.
     
  •  
      Da to nije onaj Đoletov što je danju nešto dremljiv a noću uvek budan?
     
     
  • Jok bre, ovaj izgubio taster off. K’o Čola “pjevam danjom, pjevam noćom”.
     
  •  
     To neki solista bez kokoda pratnje?
  •  
     
    Mislim da je žešće isfrustriran neodgovarajućim okruženjem, te mu oglašavanje dođe kao relax terapija.
  •  
     
    Batali supu od tog krelca pevca, ima bude koncentrat adrenalina.
  •  
     
     Ovde sve puca od adrenalina. Drva se sama cepaju kol’ko su adrenalizovana.
     
  •  
     Sad mi je jasno što u vaš kraj nema košer ishrane.
  •  
     Niti će je biti!
     
     
  • Pa da se nadovežem u stilu “Radovana III” kad Rumenka kaže: Neće!
     
     
    Na sve ovo nadoveže se link ka stranici koja me uvek nasmeje do suza, pa evo da iskoristim trenutačnu dobru volju i podelim je sa vama:
     
     
    Na šta dobijem komentar tipa:
     
    “Tanja, ovo ti nije trebalo. Pa tek sad mi nema spavanja! “Zakačih” neke “crtice” i smejem se jedva se suzdržavajuči da ne prasnem, da komšiluk na ludilo ne dignem.:)))”
     
    Ja otišla zadovoljna na spavanje pa nek je i pola 7 ujutru.
     
    A da, što se tiče posla, metuzalemsko predviđanje je kao u vreme gore spomenutih sokaka: “To be sve prevaranti! Kako može na internetu da piše kol’ko imaš para na računu! To ni u banci ne vidiš! Sve okrenuto “na tamo”! Idi begaj!”