Monthly Archives: November 2014

Dzipsi mikrokosmopolitAnka

“Stoj tu, idem ja po njega.”

Iscurelo malo vremena, eto srpskog mastifa, crnog ko ugalj, kako trci ka meni sve sa isplazenim jezikom koji landara u ritmu 4-ro takta.

Cucnem i cekam. Nadam se da je miris macaka donekle izvetreo…ili je, eventualno indiferentan prema njima.

Njuskanje…liz…njuskanje, liz, liz… Ljubav na prvi blentavi pogled.

“Opet se otkacio i pobegao, pa majku ti suntavu, ima nadjem onaj kais sa ludacke kosulje, sa tri igle, da vidim sta ces onda!”

Jacim (pas) gleda skoro nevinim pogledom, dahcuci ko maraton da je trcao i namerno, podvlacim ovo “namerno” okrece glavu na drugu stranu. Mahanje repom se podrazumeva. Brsti sve do poslednje granule, glasno krckajuci iste sa osvrtanjem da nije neka, slucajno, pobegla iz cinije. Zadovoljno skace na krov kucice spreman za fotosens.

“Vidi, baba! Selfi!”

DSC04030

Smanjili smo svet na okruzenje male Srbije, jos manje Crne Gore i upoznajemo “svoju” zemlju da bi smo je vise…. voleli.

Docek kako dolikuje: medovaca, cek cek… Medovaca, najbolja domaca kafa koju sam popila u zivotu (ni prineta propagandi “s ove strane ogledala”), domace testo peceno na rostilju i jos nesto svasta cega se vise ne secamo. Zasto? Zato.

“Vodim te na slavu, nemoj da se napijes, ili me cusni ispod stola da idemo kuci kad predjes u crveno!”

Ahahahhaha. Vazi.

Nepoznato zensko celjade komada jedan, to jest ja, ostalo u trenutku samo, zbog radi neodloznog telefonskog poziva domacina mi. Istog momenta ostrvise se gosti muskog pola zajedno sa glavom kuce i keramickim ibrikom (kojeg, inace, u mom zavicaju zovu testija, nosila se voda u njoj za umorne i zedne ratare, ko je glumio Kosovku devojku…tada… ne znam, sorry) sipavsi iz istog meku rakiju u casu za vodu. “Gde je ovaj pos’o sa OVOM kolicinom?” Proletelo mi kroz glavu. Smeje se i pruza mi casu.

Lesn namber uan: Dace ti casu, ti je prinesi usnama, ovlas cmoknes, kazes “zdrav si” i vratis, bez da pijes!

Takav obicaj, a obicaj je ko svetinja. Bolje mu brkni u oko nego u obicaje. Imas vece sanse da prezivis.

Ko da pije kad sto ko basta, djakonije mame, jedjte oci gladne i usputno prati bonton ko da si u najelitnijem belosveCkom restoranu, ne sto moras nego sto pusto naviklo tako.

Prema tome:

“Zdrav si!”

Stigla da narucim i pesmu od lokalnog harmonika maestra.

Dosta od mene.

Advertisements

Ah…odluke, odluke i domino efekat

Sumorno jutro da mi se lako popraviti vrućom kafom, svežim sokom i ciljanom muzičkom pozadinom. Može se ubosti nešto prigodno, lagano za čitanje ili nešto što izazove lančanu reakciju sećanja pa moram da zabeležim jer će otići u zaborav pre nego napipam talog od kafe.

Moje ovojutarnje zabeleške dugujem Gorici N. i njenom kratkom osvrtu na ženski garderober. Podsetila me na moje kopanje po dotičnom i krpama koje navučem na sebe jednom, nijednom ili nebrojeno puta. Ali više na one koje sam otuđila sa alalom, što bi se reklo.

Kad god sam polazila na neko putovanje za mnom je ostajala planina stvari koje selektivno, tokom vremena, odbacim uz obavezno “neću ja to (više) obući”. Na radost ćerke koja mi je otrsila ostatak ko tajfun i usputno pomenula samo jednu stavku:

“E znaš onu tvoju crno belu tuniku?”

“Znam.”

“Sada je moja.”

En de. Čim se preseli kod nje to ne povrati ni Haški tribunal. Zahvaljujući mom odsustvu mnoge krpe, krpice I ostale đinđuve otišle su sa kartom u jednom pravcu. Bacim pogled na sebe i omiljene trenerice, odmahnem rukom i sednem ko čovek, neutegnuto i udobno raskomoćeno. Izmislili utešnu izreku za nas ovakve: “Ako te neko voli, voleće te i u tvojim starim trenerkama.” Možda ako oslepi u međuvremenu ili ga demencija tresne aperkatom. Nebitno.

Bitno je usrećiti podmladak. Pogotovo kada seljakam onako sve, đuture, pa mi padne mrak na oči, otvorim “kovčeg s blagom” i trpam bratanici u ruke. Najbolja tetka na svetu. Nikada kupovina neće imati taj sladak ukus nečeg već overenog pečatom istorije i sopstvenom pričom. Uz svaki komad dodala sam neku anegdotu i dobila smeh. “Tetka, nije valjdaaa?”

Život je bio obavezan začin za nastavak tradicije nošenja neobičnih komada odeće.

Ne čuvam ništa za takozvane “specijalne prilike”. Sa gabaritnom razlikom zima – leto, 3 kg tamo vamo, sve je svedeno na brzu adaptaciju za momentalnu priliku.

Mnogo dobar osećaj.

Operacija Deja Vu

Pravougaonog oblika sa dosta rajsferšlusa, tamno zelene boje, oivičen zagasito žutom bordurom, imitacija kože, imitacija života. Stoji otvoren odavno, idealno mesto za svako malo dremanje mačkastih stvorova koji glasno negoduju na izbacivanje iz istog. Promenljive težine, od pero lake do “jebemtimenezajednosakrpamaikablovima”.
Opet smo se napili, donekle. Odnekle ne pamtimo. Kao i detalje kopanja po nekim nevažnim fajlovima prethodnih partija.
Šifra “nismo ludi” samo se igramo skretničara na šinama koje vode u ambis.. žešće mi zvoni u ušima kao nenajavljen šamar. Trezni me činjenica nesećanja, kao i pobeda Crne Rupe zajedno sa nama u crevu vasionskog usisivača. “Odosmo u tri lepe pizde materine” Mislim se dok raštimovane žice ubadaju akorde tamne strane Meseca.
Konspiracija, teorija zavere, članci kojima bi trebalo verovati kao prognostičarima vremena, zaštite, još samo da navučem kondom na prvi sloj mozga i sve će biti u redu. Mele Gibsone, malo si preter’o sa stavljanjem katanca na kutiju sa ručno mlevenom kafom, kako da se dozovem skroz u realnost bez prve jutarnje?
U glavi slike prostora “sam svoj majstor” prepravljene police sa gomilom knjiga, nacrta, projekata koje će (možda) neko nekad dobro unovčiti ili iskoristiti za potpalu. Nepodoban za korišćenje u toaletu. Sreća u nesreći. Mali pokloni koje sam dovlačila od kojekuda presvučeni prašinom i patinom priče kako su stigli do cilja, prastari ragastovi sa još starijom masnom farbom i zavesom navučenom da ne osetim miris i prepoznam šta mućka oko šporeta.
“Vratio ti se apetit”. Pa da, vratiće se svašta nešto, samo je potrebno vreme da krene sa dejstvom anestezije na prosto prošlo i složeno bez pluskvamperfekta u bekstejdžu.
Navlačim poznati osmeh i doskočicu kojom vraćam pokidane delove dugog prijateljstva i odlazim. Sa poražavajućim faktom da nije više isto. Nisam ni ja. Pa šta. Biram polupunu čašu (uzgred, u vezi tog prazno-puno kvazifilozofskog shita, moreeee… kad te išamaraju situacije ne vidiš ni čašu ni sadržaj iste) zagrlim jako i to je to.
Jbg, takav je dan danas. Nisam ni rekla koji je. Namerno.
Taksisti me obožavaju, misleći da će zbog koferčeta relacija biti duža, evo, razočarala sam još jednog. Sori, idemo odmah tu, uzbrdo, nisam raspoložena sada za definiciju mišića.
“Nema problema”.
Nema, a nema ni lifta. Samo stepenice sa sporadičnim light show hodnicima.