Operacija Deja Vu

Pravougaonog oblika sa dosta rajsferšlusa, tamno zelene boje, oivičen zagasito žutom bordurom, imitacija kože, imitacija života. Stoji otvoren odavno, idealno mesto za svako malo dremanje mačkastih stvorova koji glasno negoduju na izbacivanje iz istog. Promenljive težine, od pero lake do “jebemtimenezajednosakrpamaikablovima”.
Opet smo se napili, donekle. Odnekle ne pamtimo. Kao i detalje kopanja po nekim nevažnim fajlovima prethodnih partija.
Šifra “nismo ludi” samo se igramo skretničara na šinama koje vode u ambis.. žešće mi zvoni u ušima kao nenajavljen šamar. Trezni me činjenica nesećanja, kao i pobeda Crne Rupe zajedno sa nama u crevu vasionskog usisivača. “Odosmo u tri lepe pizde materine” Mislim se dok raštimovane žice ubadaju akorde tamne strane Meseca.
Konspiracija, teorija zavere, članci kojima bi trebalo verovati kao prognostičarima vremena, zaštite, još samo da navučem kondom na prvi sloj mozga i sve će biti u redu. Mele Gibsone, malo si preter’o sa stavljanjem katanca na kutiju sa ručno mlevenom kafom, kako da se dozovem skroz u realnost bez prve jutarnje?
U glavi slike prostora “sam svoj majstor” prepravljene police sa gomilom knjiga, nacrta, projekata koje će (možda) neko nekad dobro unovčiti ili iskoristiti za potpalu. Nepodoban za korišćenje u toaletu. Sreća u nesreći. Mali pokloni koje sam dovlačila od kojekuda presvučeni prašinom i patinom priče kako su stigli do cilja, prastari ragastovi sa još starijom masnom farbom i zavesom navučenom da ne osetim miris i prepoznam šta mućka oko šporeta.
“Vratio ti se apetit”. Pa da, vratiće se svašta nešto, samo je potrebno vreme da krene sa dejstvom anestezije na prosto prošlo i složeno bez pluskvamperfekta u bekstejdžu.
Navlačim poznati osmeh i doskočicu kojom vraćam pokidane delove dugog prijateljstva i odlazim. Sa poražavajućim faktom da nije više isto. Nisam ni ja. Pa šta. Biram polupunu čašu (uzgred, u vezi tog prazno-puno kvazifilozofskog shita, moreeee… kad te išamaraju situacije ne vidiš ni čašu ni sadržaj iste) zagrlim jako i to je to.
Jbg, takav je dan danas. Nisam ni rekla koji je. Namerno.
Taksisti me obožavaju, misleći da će zbog koferčeta relacija biti duža, evo, razočarala sam još jednog. Sori, idemo odmah tu, uzbrdo, nisam raspoložena sada za definiciju mišića.
“Nema problema”.
Nema, a nema ni lifta. Samo stepenice sa sporadičnim light show hodnicima.

Advertisements

Posted on November 1, 2014, in crtice iz života. Bookmark the permalink. 4 Comments.

  1. “Pa da, vratice se svasta nesto, samo je potrebno vreme da krene sa dejstvom anestezije na prosto proslo i slozeno bez pluskvamperfekta u bekstejdzu”, priceless, a baca i svetlo na ono oduzimanje 😀

  2. Ja ako još nešto pročitam ovde, danas, odo u tri lepe.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: