Dzipsi mikrokosmopolitAnka

“Stoj tu, idem ja po njega.”

Iscurelo malo vremena, eto srpskog mastifa, crnog ko ugalj, kako trci ka meni sve sa isplazenim jezikom koji landara u ritmu 4-ro takta.

Cucnem i cekam. Nadam se da je miris macaka donekle izvetreo…ili je, eventualno indiferentan prema njima.

Njuskanje…liz…njuskanje, liz, liz… Ljubav na prvi blentavi pogled.

“Opet se otkacio i pobegao, pa majku ti suntavu, ima nadjem onaj kais sa ludacke kosulje, sa tri igle, da vidim sta ces onda!”

Jacim (pas) gleda skoro nevinim pogledom, dahcuci ko maraton da je trcao i namerno, podvlacim ovo “namerno” okrece glavu na drugu stranu. Mahanje repom se podrazumeva. Brsti sve do poslednje granule, glasno krckajuci iste sa osvrtanjem da nije neka, slucajno, pobegla iz cinije. Zadovoljno skace na krov kucice spreman za fotosens.

“Vidi, baba! Selfi!”

DSC04030

Smanjili smo svet na okruzenje male Srbije, jos manje Crne Gore i upoznajemo “svoju” zemlju da bi smo je vise…. voleli.

Docek kako dolikuje: medovaca, cek cek… Medovaca, najbolja domaca kafa koju sam popila u zivotu (ni prineta propagandi “s ove strane ogledala”), domace testo peceno na rostilju i jos nesto svasta cega se vise ne secamo. Zasto? Zato.

“Vodim te na slavu, nemoj da se napijes, ili me cusni ispod stola da idemo kuci kad predjes u crveno!”

Ahahahhaha. Vazi.

Nepoznato zensko celjade komada jedan, to jest ja, ostalo u trenutku samo, zbog radi neodloznog telefonskog poziva domacina mi. Istog momenta ostrvise se gosti muskog pola zajedno sa glavom kuce i keramickim ibrikom (kojeg, inace, u mom zavicaju zovu testija, nosila se voda u njoj za umorne i zedne ratare, ko je glumio Kosovku devojku…tada… ne znam, sorry) sipavsi iz istog meku rakiju u casu za vodu. “Gde je ovaj pos’o sa OVOM kolicinom?” Proletelo mi kroz glavu. Smeje se i pruza mi casu.

Lesn namber uan: Dace ti casu, ti je prinesi usnama, ovlas cmoknes, kazes “zdrav si” i vratis, bez da pijes!

Takav obicaj, a obicaj je ko svetinja. Bolje mu brkni u oko nego u obicaje. Imas vece sanse da prezivis.

Ko da pije kad sto ko basta, djakonije mame, jedjte oci gladne i usputno prati bonton ko da si u najelitnijem belosveCkom restoranu, ne sto moras nego sto pusto naviklo tako.

Prema tome:

“Zdrav si!”

Stigla da narucim i pesmu od lokalnog harmonika maestra.

Dosta od mene.

Advertisements

Posted on November 29, 2014, in Uncategorized. Bookmark the permalink. Leave a comment.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: