Gde si, Ripli?

 “Slušaj me dobro, ovo ću reći samo jednom”

Smeješ se, misleći da govorim repliku iz serije.

Ej, ozbiljna sam!” Pokušavam da dam prizvuk čitanja vesti na lokalnom tv kanalu. “Vidiš da posla nema, para nema, kako preživeti? Moram da idem.” U sebi izgovaram drugačiju rečenicu… moram da bežim, nekom hrabrost, nekom kukavičluk, ali taj neko ne plaća mi račune, tako da me zabole za tuđa mišljenja. Nemaš ni ti. Snalazimo se kao ona dva smešna muzičara u nimalo smešnom ratnom filmu.

Ti to ozbiljno?” Polako menjaš izraz lica u bolnu grimasu.

Da, već dugo traje nešto što nikako ne mogu nazvati normalnim životom. Možda grešim, možda ne, to neću znati ako ne odem.”

Navlačiš usiljen osmeh i izgovaraš najgluplju stvar u tom odsudnom trenutku.

Pa super, taman da mi pošalješ za kartu kad zaradiš neku kinticu, a?”

Kada čovek ne zna šta da kaže u prelomnim situacijama, najbolje što ume je… da ćuti. Da proguta sopstveno govno od izjebanih emocija. Zakopča zip svog Ja i umukne.

Sada znam šta ti je tada bilo u glavi, sada kad se slegao teško svarljiv period u slepom crevu malog mozga, pa se bolje razaznaje prošlost. Malo morgen.

Tvoja “pošalica” tada bila je kap preko. Man overboard! Pukla kokica impulsivnog strelca. U par sekundi videla sve oko sebe, ofucana sedišta starog opela, progorela od cigareta, izgužvana jakna bačena kao da je jedna od mnogih a jedina je, poklonjena majica na tebi, dušom data, paklica Bonda deljena na pola, pocepane džepove od kovanica, jebene suze…

Najbolje je da ne očekujemo neki hepiend, jer ne znam koliko ostajem.” Kakva kučka sam kada mi je najgore. Kakvo đubre neovejano i nikad odraslo.

Daj, ne seri! Ne ideš na drugi kraj sveta!” Osećam ti paniku u glasu i startujem auto, vreme je da se ide, u tri lepe.

Ne sećam se da li si mi poželeo srećan put, sećam se samo da je Alisa prošla kroz ogledalo i nikako da nađe put nazad. Bila je mala i velika, borila se sa Kraljicom, pila čaj sa ludim zekanom, visila nad liticom i tabanala prašumom… Crtala vrata na kineskom zidu i pokušavala da ih Otvori se Sezame, ali prokleti žutooki ne znaju arapski, a bogami ni jermenski.

Odgriz ovog vremena među nama bio je neprimetna mrva zgažena istim, nikad dospavanim jutrom, negde u čardaku, ni na nebu ni na zemlji.

Gde si, Ripli, da poveruješ.

Arhiva MB

Advertisements

Posted on January 12, 2015, in arhiva MB. Bookmark the permalink. 5 Comments.

  1. Tako baš sad gledam jednu malu, isto tako – kaže mu “Id’ ubi se”, a ja se mislim… pisaćeš ti post na tu temu, jednog dana (dobro, nisam baš to pomislio, ali kapiraš već).

  2. P.S. (ta mala, ova iz mog prethodnog komenta, isto strelac)

  3. Ja da ti mahnem- priču još varim :).
    Gde si ovliko dugo?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: