Crtice sevdalinke

“Gde ti, tu su i životinje.” Zapažanje na objavljene fotografije sa sveže završenog pretrčavanja Balkana.
Ispravka. Životinje su svuda ali ne prilaze svakom. Ljudi su za njih dosadne kreature. Pogotovo Koreanci u grupi koji slikaju i sopstveno govno kao potencijalni selfi. Imala sam utisak da nas prate tokom ovog malog ali ubitačnog putovanja samo da bi nam išli na živce. Nadam se da su konobari omastili brke jer ipak smo ponosni vlasnici Miki Maus novca. Volimo nule pa to ti je. Dok s druge strane nas dve dobile fraj piće. Domaće vino vrhunskog kvaliteta. I pozivnicu za druženje uz obavezan osmeh. Mada su prvo hteli da nam uvale najskuplju ribu sa menija. Mislili da smo pune para samo zato što pričamo na engleskom.

Nisam baš bila oduševljena zacrtanom rutom jer je značila, grubo sračunato, oko 2 hiljade km za nedelju dana. S obzirom na sve veći deficit memorije plašila se da ću nešto ispustiti iz vida. Nešto važno. Mada trenutno u sećanju obitava sam početak putovanja i ponovo slomljene nožice na koferu. Sve sa laptopom unutra. Preživeo je, ko bubašvabe radijaciju. Vozač Gea turs-a ne baš raspoložen za spiku, ali zato je imao saputnicu iza svog sedišta koja mu nije dala mira do Sarajeva. Ahaha, što mi ga bilo žao. A Zvornik lep gradić. Recimo dovoljno zanimljiv za vikend obilazak. Problem je bio prevrnuti godinu dana nevidjanja sa Katri i čekirati pejzaže, gradove, zelenilo, način gradnje, kanjone, ćuprije. Sreća da je patila od mamurluka prethodne noći pa su povremeno nastupale pauze.

Nekih mesec i po pre avanture čavrljale smo na skajpu i birale hostele, hotele i gradove. Koliko km odavde do onde, koja je cena ovog i onog hotela, gde prvo zanoćiti, koji prevoz itd. Ja bila zadužena za informacije zbog jezičke barijere. Sve uredno zapisano u malom notesu. I sve to lepo padne u vodu, informacije kao informacije, jer ko da gleda u notes kad mi oči ispadoše bleneći u nestvarno lepu prirodu. Ko god je darovao BiH kada je stvarao nije štedeo. Tako da na svako njeno pitanje kolika je udaljenost izmedju dva mesta nekako je dolazio moj odgovor 65 km. Bilo i meni čudno zašto tako dugo putujemo. Plavuša je skontala na poslednjem transferu…”Pa ti za sve kažeš 65 km”.

Cilj je bio u Mostaru popiti duplu bosansku kafu iz fildžana, rano izjutra kada nema turista i kada se mir opipa svim čulima. Sama. Pojesti baklavu u maloj radnjici nepromenjenog izgleda već decenijama. Slajdovati niz uglačane oblutke do mosta bez pada. Pričati s rajom. Kako mogu biti totalno drugačijeg mentaliteta od ostatka Balkana? Gde beru ljubaznost, čime hrane osmehe, koje sunce im greje duh pa su takvi kakvi jesu? Virus je znam, ubrizgaju i moraš opet tamo.

Nastaviću čim nadjem zaturen notes sa više puta 65 km.

Advertisements

Posted on May 19, 2015, in beleške iz Bosne and tagged . Bookmark the permalink. 8 Comments.

  1. A piši i ono između 0 i 65km. Vredi! 🙂

  2. I fotke da metneš obavezno 🙂

  3. Malo se da nazreti po retkim fotkama. Ovaj post samo (me, nas) je dodatno zagolicao.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: