Monthly Archives: June 2015

Dalaj La Manš(arda)

Ponekad, kada čitam, zamišljam osobu koja je iznedrila te reči. Nebitno na stepen slave, anonimnost, jezik. Sve postaje manje važno osim te žive slike u glavi, kao kada čitate dobar krimi roman sa akcijom . Plovite u bojama zidova, boji očiju glavnog junaka I dežurne zloće. Čujete i isprekidan smeh, plač, krik i muk. Sve poprima oblik, 3D u glavi čitaoca vrti film.

Osoba koja kucka po tastaturi možda ima šolju kafe pored sebe, ili limenku piva. Otvoren prozor i zvuci sa ulice koji remete misli. Mada je moguće da orbitira u apsolutnoj tišini i time doživljava katarzu. Sve je pitanje dijapazona mašte čitaoca.

Moj kutak stvaralački zauzima mesto za kuhinjskim stolom. Na metar od stola je otvoren balkon sa jednim od najlepših vidika u ovom ludom gradu. Prvo idu kablovi sa pticama koje volim da nazovem dežurnim tračarama, onda se zacrveni jedan krov od crepa pa puknu daljine od neznamkolikokilometara. Svašta nešto se zbrkalo tu. Brda, drveće, voćnjaci, zapuštena polja, magla, niski oblaci i sada viri jedna trećina Meseca. Dobro, vire i peškiri okačeni na žici, samo delimično. Kreativno, ubi Bože. Još kad vidim komšijinu trešnju presečenu na pola jer je vodila ljubav sa električnim žicama, doživim slom živaca zbog nesrećne ljubavi, radikalno okončane.

Kod nas je sve “dža ili bu”. Čak i hleb kad zagledaš retko vidiš sredinu. Žilave kore popločane hemijom, pratimo trend treša u zemlji gde je važnije ko se glasnije svađa u realiti frik šou nego šta unosimo u sebe.

Alo, ljudi, pa ne ide sve u kanalizaciju. Nešto ostane u nama. Mislite o tome.

Advertisements

Rattenkrieg

Ko te pita.

I koga briga.

Svi trče sprint od života. Viral, real, unreal. Ko da se snađe u tom metežu? Koga prepoznati kad se smenjuju brže od blured faces sa prozora vagona? Propustiš i sopstvene džokere koje si čuvao “za zlu ne trebalo” i sa žaljenjem ustanoviš da su im, u međuvremenu, promenili uloge u tričave trojke ili četvorke. Nalik na jeftine novogodišnje balone spuznula im silikonska hrabrost.

Porazila me beživotnost ljudi na ulicama ovog grada. Staljingrade smrznuti usred leta. Samo nema nikog da strelja dezertere zbog kukavičluka. Zauzeti su dodelama odlikovanja koje mnogi zagrizu ali će ipak, ostati gladni.

Pazi! Gazda ujeda!

Sve dođe i prođe. Panta rei. Mislim da na nekim, manje popularnim jezicima možda i bolje zvuči nego na latinskom. Jebeš modni trend izumrlog jezika.

Kad shvatiš da “mama” ima i ime, da “deda” nije samo tvoj, već ga deliš sa još par žgadijastih stvorenja, sve sa namerom da ti otmu omiljenu igračku, prema tome, hejt je neosporan. Nekako, što više shvataš sve ti poprima obrise koji ti liče na ogromnu puslicu iz goustbastersa. Bi da probaš al’ si se usr’o od same pomisli na približavanje pomenutom objektu.

Dežurna plejlista juče, ljubičasti minion sa viškom kose kontrira kvartetu solo gitarom i solažom za pošiziti. Mogu reći slobodno, bolje zvuči on sam nego četvorka sa gudačkim instrumentima. Uglavnom, interesantan je trogodišnjem uzrastu.

“Zanimljiv?”

“Ne! Intresatan!” Whatever. Smejemo se, frenetično.

U međuvremenu, dok se nazire još jedna selidba u nizu, domaćinski tretiram jednogodišnju mušku patuljastu pudlu. Otišle gazde u Kušadasi da odmore mozak od savremenog sveta. Nikad ne videla manje patnje za “mamom i tatom”. Zihernadla zakopčana za mene. Spavamo, jedemo, blejimo i šetamo zajedno. Stičem blagi utisak da mu neće biti lako vratiti se svakodnevnim “obavezama” nakon godišnjeg odmora roditelja. Prisutan je još jedan “utisak”. Lepše mi s njim nego s potencijalnim udvaračima. Tako da opservacija ponašanja psa ne bi škodila. Jedini razlog je jednostavnost.

Sreća – smeh, tuga – plač, nisam Ok – nisam Ok, volim te – volim te, ne volim te – ne volim te, vodi me napolje – piški mi se i malo bih da se družim sa svojom vrstom. Prosto.

“Pazi, pas ujeda!” dođe mi pre upozorenje na karakter gazde nego na vernog 4-nožnog prijatelja.

In the middle of nowhere

Kako Vam se dopada ideja o poskupljenju struje i letovanju u Srbiji?

Osećate li retrogradnog Merkura kako kopa po đubretu koje ste uredno sklonili ne samo od drugih, već i od sebe? Čupka. Kao tupa pinceta debele obrve.

Ne znam koliko puta sam prošla pored impozantne gradjevine tačno na sredini između dva grada. Stari put izlokan od autobusa, teških kamiona, kombija, sve zarad uštede u vidu neplaćanja putarine, trpi, puca, otvara rupe i zove na reli vožnju za razbijanje kamena u bubrezima. Ali je pejzaž odmor za oči i balansira amortizujući iskrckan asfalt beskrajnim zelenilom.

Nemačka kompanija, još jedna u nizu od onih koje glume korporacijske nomade seljakajući proizvodnju u “tamo neke” nedođije. Jeftina radna snaga, porezi smešni i povrh svega, ta ista država plati za svakog zaposlenog r(j)adnika. Bingo.

Drago mi je što ovde svi štede. Toliko se obraća pažnja na svaki bedni dinar da, slobodno mogu reći, stremimo ka prvom mestu po štednji i onoga što nemamo. Tako da je konkurs za proizvodni deo stalno otvoren za štediše. Postoji još jedan razlog: zdravstveni problemi. Mada su se nekako izmigoljili iz statuta, ne postoje pa samim tim ni pravo na bolovanje.

Dakle, “impozantna građevina” zauzela je mesto pored reke, malo udaljena od puta, ograđena visokom žicom i obojena je u sivo. Brisani prostor oko nje nije teško zamisliti u zimskog periodu i zahvaliti na trenutnim, divnim junskim temperaturama. Pušenje u krugu kompanije nije dozvoljeno, time daju šlagvort za još jednu vrstu štednje te odvikavanja od duvana. Zapali jednu na plus i minus beskonačno dok te šiba vetar severnjak ili prži zvezda. Čist mazohizam. Uz instant kafu u plastičnoj šolji.

Upozorenje koje dobijete pri pozivu na test: “Ponesite vodu i sendvič, jer ume da se oduži.” Uz obavezan osmeh, ne vidi se, naravno, oseća se u glasu. Zaboravili su da napomenu mapu. Bez nje je malo problematično doći. To se videlo po istaknutim glavama određenih putnika u autobusu i paničnih pitanja “Je l’ sada da siđemo?”, “Pa gde je ta firma?”, “Jesmo u pravom autobusu?” I tome slično.

Stajalište na “uzvik”, pošljunčani put i siva zgradurina. Slobodna procena broja kandidata: oko 70-tak. Godine starosti: od 18 do 58. Stručna sprema: niko nije ovo radio ranije, dakle, nebitna je. Testiranje se sastoji iz tri dela, pa ako ste dovoljno srećni da stignete do intervjua slobodno recite da ste Betmen kome Gotam Grad kasni sa isplatom honorara, a od nečeg se mora štedeti.

Do kraja testiranja broj kandidata drastično je opao, otkazala čula. Vida, sluha, dodira.

Očekivao se spejs šatl da naiđe i upotpuni apsurd zahtevnog testa slanjem preostalih štediša u misiju na Mars. Međutim, naišla je freza sa dve koze i seljakom. Ništa nije slučajno, trebalo je nešto baš takvo da naiđe i vrati realnost u redove.

Mišja rupa

Osvanem, eto tako, jednog jutra obeležena crnim. Zanemarim zadatke koji ne poznaju vikende, ni doba dana ili noći. S punim pravom, svi su isporučeni na vreme. Freelancer sa ispoštovanim rokovima. Previdim ih, vadeći se na levo, ćoravo oko. Takvo je od rođenja. Previdim dosta toga regresirajući 13ti mesec koji nam je uskraćen. Onaj odmoran, lenj, krmeljiv, balav od slatkog sna I buđenja kad nam se hoće. Sa donetom odlukom da se ide dalje. Ne “morati” već “hteti”. Bitna razlika.

Smotam jeftin ali dobar duvan, skuvam jaku kafu sve sa nadom da mi zaliči na jedan određen ukus, nalijem hladnu vodu iz frižidera uživajući u ledenom znoju čaše I probudim ovaj dan.

Sumiram, opet, zabeleške iz notesa I darujem osmeh nenadanim vestima. Život je sve, samo ne predvidiv. Budite uvereni u to, inače ste odavno mrtvi.

-Danima unazad moje jedino društvo je kujica Bela. Pripada celom komšiluku, zato je okrugla, nahranjena, voljena od strane šest posebnih ulaza približenih zgrada, kao da nas je, nedajbože, neko upriličio za rijaliti. Ko šta kuva, kada ide na počinak i kada su hormoni zaslužni za divljanje, što zvučno, što vizuelno. Šetamo zajedno, glumi neki lovački gen nasleđen iz petog kolena i klisne čim naiđe nešto što liči na ljudsko biće. Na travu, leptire, insekte reaguje sasvim razumno i nenormalno.-

Biram broj na ekranu telefona I kao prvo nasmejem školsku jer znam da joj je radno mesto, blago rečeno, kuluk. Namet na vilajet. Činjenica da svi misle koliko je suvišna ta institucija. Činjenica zbog misaone imenice “posao”. Mnogima.

“A’e dođi. Rekla sam Tamari da te primi.” Tamara je savetnica. Tamara je drugarica. Zna sve od dolaska iz Finske do danas. Kod nje se zakazuje. Ne ulazi baš svako kao da mu je deda prepisao tih par kvadratnih metara. Ima blag izraz lica I dobrodušnu senku u očima.

“Siđi do Vanje, nemamo olovke (koliko god apsurdno zvučalo), pa dođi kod mene sa popunjenim upitnikom. Učiniću sve što je u mojoj moći, znaš..”

Znam, naravno.

Previdim I gužvu koja ne jenjava u tom delu zgrade. Čovek bi stekao utisak da se nešto deli za dž. Visoki pult seče Vanjino lice na komičan način, po mimici dešifrujem šta mi poručuje preko polirane daske.

“Bila si u CG?”

“Bila. U BiH, CG, Albaniju preskočila.”

Dobro da jesam. Možda bih se zaljubila kao moja plavka. U konobara. Sa dve decenije razlike u godinama kada se rodili. Bitno da se vole. Love is in the air. Do te mere da počinje da me nervira.

Možda I ja napišem (uskoro) ljubavnu priču. Nikad se ne zna.