Mišja rupa

Osvanem, eto tako, jednog jutra obeležena crnim. Zanemarim zadatke koji ne poznaju vikende, ni doba dana ili noći. S punim pravom, svi su isporučeni na vreme. Freelancer sa ispoštovanim rokovima. Previdim ih, vadeći se na levo, ćoravo oko. Takvo je od rođenja. Previdim dosta toga regresirajući 13ti mesec koji nam je uskraćen. Onaj odmoran, lenj, krmeljiv, balav od slatkog sna I buđenja kad nam se hoće. Sa donetom odlukom da se ide dalje. Ne “morati” već “hteti”. Bitna razlika.

Smotam jeftin ali dobar duvan, skuvam jaku kafu sve sa nadom da mi zaliči na jedan određen ukus, nalijem hladnu vodu iz frižidera uživajući u ledenom znoju čaše I probudim ovaj dan.

Sumiram, opet, zabeleške iz notesa I darujem osmeh nenadanim vestima. Život je sve, samo ne predvidiv. Budite uvereni u to, inače ste odavno mrtvi.

-Danima unazad moje jedino društvo je kujica Bela. Pripada celom komšiluku, zato je okrugla, nahranjena, voljena od strane šest posebnih ulaza približenih zgrada, kao da nas je, nedajbože, neko upriličio za rijaliti. Ko šta kuva, kada ide na počinak i kada su hormoni zaslužni za divljanje, što zvučno, što vizuelno. Šetamo zajedno, glumi neki lovački gen nasleđen iz petog kolena i klisne čim naiđe nešto što liči na ljudsko biće. Na travu, leptire, insekte reaguje sasvim razumno i nenormalno.-

Biram broj na ekranu telefona I kao prvo nasmejem školsku jer znam da joj je radno mesto, blago rečeno, kuluk. Namet na vilajet. Činjenica da svi misle koliko je suvišna ta institucija. Činjenica zbog misaone imenice “posao”. Mnogima.

“A’e dođi. Rekla sam Tamari da te primi.” Tamara je savetnica. Tamara je drugarica. Zna sve od dolaska iz Finske do danas. Kod nje se zakazuje. Ne ulazi baš svako kao da mu je deda prepisao tih par kvadratnih metara. Ima blag izraz lica I dobrodušnu senku u očima.

“Siđi do Vanje, nemamo olovke (koliko god apsurdno zvučalo), pa dođi kod mene sa popunjenim upitnikom. Učiniću sve što je u mojoj moći, znaš..”

Znam, naravno.

Previdim I gužvu koja ne jenjava u tom delu zgrade. Čovek bi stekao utisak da se nešto deli za dž. Visoki pult seče Vanjino lice na komičan način, po mimici dešifrujem šta mi poručuje preko polirane daske.

“Bila si u CG?”

“Bila. U BiH, CG, Albaniju preskočila.”

Dobro da jesam. Možda bih se zaljubila kao moja plavka. U konobara. Sa dve decenije razlike u godinama kada se rodili. Bitno da se vole. Love is in the air. Do te mere da počinje da me nervira.

Možda I ja napišem (uskoro) ljubavnu priču. Nikad se ne zna.

Advertisements

Posted on June 1, 2015, in crtice iz života. Bookmark the permalink. Leave a comment.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: