In the middle of nowhere

Kako Vam se dopada ideja o poskupljenju struje i letovanju u Srbiji?

Osećate li retrogradnog Merkura kako kopa po đubretu koje ste uredno sklonili ne samo od drugih, već i od sebe? Čupka. Kao tupa pinceta debele obrve.

Ne znam koliko puta sam prošla pored impozantne gradjevine tačno na sredini između dva grada. Stari put izlokan od autobusa, teških kamiona, kombija, sve zarad uštede u vidu neplaćanja putarine, trpi, puca, otvara rupe i zove na reli vožnju za razbijanje kamena u bubrezima. Ali je pejzaž odmor za oči i balansira amortizujući iskrckan asfalt beskrajnim zelenilom.

Nemačka kompanija, još jedna u nizu od onih koje glume korporacijske nomade seljakajući proizvodnju u “tamo neke” nedođije. Jeftina radna snaga, porezi smešni i povrh svega, ta ista država plati za svakog zaposlenog r(j)adnika. Bingo.

Drago mi je što ovde svi štede. Toliko se obraća pažnja na svaki bedni dinar da, slobodno mogu reći, stremimo ka prvom mestu po štednji i onoga što nemamo. Tako da je konkurs za proizvodni deo stalno otvoren za štediše. Postoji još jedan razlog: zdravstveni problemi. Mada su se nekako izmigoljili iz statuta, ne postoje pa samim tim ni pravo na bolovanje.

Dakle, “impozantna građevina” zauzela je mesto pored reke, malo udaljena od puta, ograđena visokom žicom i obojena je u sivo. Brisani prostor oko nje nije teško zamisliti u zimskog periodu i zahvaliti na trenutnim, divnim junskim temperaturama. Pušenje u krugu kompanije nije dozvoljeno, time daju šlagvort za još jednu vrstu štednje te odvikavanja od duvana. Zapali jednu na plus i minus beskonačno dok te šiba vetar severnjak ili prži zvezda. Čist mazohizam. Uz instant kafu u plastičnoj šolji.

Upozorenje koje dobijete pri pozivu na test: “Ponesite vodu i sendvič, jer ume da se oduži.” Uz obavezan osmeh, ne vidi se, naravno, oseća se u glasu. Zaboravili su da napomenu mapu. Bez nje je malo problematično doći. To se videlo po istaknutim glavama određenih putnika u autobusu i paničnih pitanja “Je l’ sada da siđemo?”, “Pa gde je ta firma?”, “Jesmo u pravom autobusu?” I tome slično.

Stajalište na “uzvik”, pošljunčani put i siva zgradurina. Slobodna procena broja kandidata: oko 70-tak. Godine starosti: od 18 do 58. Stručna sprema: niko nije ovo radio ranije, dakle, nebitna je. Testiranje se sastoji iz tri dela, pa ako ste dovoljno srećni da stignete do intervjua slobodno recite da ste Betmen kome Gotam Grad kasni sa isplatom honorara, a od nečeg se mora štedeti.

Do kraja testiranja broj kandidata drastično je opao, otkazala čula. Vida, sluha, dodira.

Očekivao se spejs šatl da naiđe i upotpuni apsurd zahtevnog testa slanjem preostalih štediša u misiju na Mars. Međutim, naišla je freza sa dve koze i seljakom. Ništa nije slučajno, trebalo je nešto baš takvo da naiđe i vrati realnost u redove.

Advertisements

Posted on June 12, 2015, in twilight zone. Bookmark the permalink. Leave a comment.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: