Monthly Archives: July 2015

Dante’s waiting room

Finigenaldova 8.

Tabla na kući zardjala od vremenskih zgoda i nezgoda, pokazivala je izgrebanim slovima traženu adresu. Uz škripu vrata najavio sam svoj ulazak mada mi nije bila namera. Pokušavao sam da ostanem neprimećen u gomili koja se vrzmala hodnikom i mislio…“Svi su došli vodjeni istim nagonom, ja sam samo jedan od njih, hm.. da.“ Prostor nazvan čekaćutnica bolovao je od klaustrofobije stiskajući zadihana stvorenja unutar zidova. „Najeb’o sam od čekanja.“ Psujući sebe na nemuštom jeziku, klimnuo sam glavom dotrajaloj gospodji pored mene, našao slobodnu stolicu do nje. Od cupkanja na jednoj zdravoj nozi i trpljenja mirisa nadolazeće truleži, izabrao sam ovo drugo.

„Sledeći!“

Trombonski glas prozivao je bez reda. Preda mnom su se smenjivali prizori, dobre cipele, skoro kupljene, vidi se po čistim linijama oboda, nema ulubljenog otiska malića, taj prst na nozi definitivno je višak, podvijene pantalone sa pocepanom ivicom od dugog nošenja, sirotinja ili nemarnost? I jedno i drugo, da da. Nova trenerica, ubija od vonja žutih, osetio sam kao pas šireći nozdrve dok se želudac preteći popeo na krov jednjaka. Lagani parfem došao je kao prolećni povetarac, vlasnica je stroga suknja do kolena, opa… ispravio sam ledja, kašljucajući namerno skrenuo pažnju dotične na sebe, odmerivši ostatak od suknje na gore, dobar primerak. Prazno sedeće mesto preko puta mene, ona se sprema da izvrši invaziju. Vadi vlažnu maramicu iz roze paketića, rastresa je, dok se naginje da uništi prašinu i bakterije sa stolice suknja se opasno zateže preko božanstvene jabuke…Košulja ocrtava liniju struka i bezobrazno pokazuje tamnu boju gornjeg veša. Vadi iz male tašne drugi paketić, suvih maramica, suši sedalo, spusta se lagano pazeći na iskrljanu ivicu zbog čarapa, poravnava suknju gladeći bokove i osmatra okolinu, ritual komplet. Ubrzo je ušla prozvana.

Za njom ušao sam i ja.

-Dobar dan.

NekadBiloŽensko zabijenog nosa u monitor ispred sebe, ispaljivala je pitanja kao predratna torpeda isteklog roka, po jedno na svakih pola sata.

-Ja bih da prijavim potražnju.

-Koje vrste?

-Da li imate na raspolaganju neki izum za hvatanje ideja?

Pogledala me kao da tražim sexualnu uslugu u manastirskom centru.

-Jeste li Vi pročitali naziv agencije kada ste dolazili? „Profesionalna usluga skupljanja problema, non-stop 24h, vaše je samo da se uproblemite, mi smo tu da Vas odproblemimo“. Kakav sad izum i kakve ideje?

Nisam se predavao.

-Skupljate probleme? Upravo donosim svoj. Jedan, jedini. Ja sam pisac, moj problem je nedostatak potrebnih instrumenata kada ideja naidje. Znate, vrlo je neuhvatljiva i materijalno nestabilna. Dešava se često da i agregatno stanje promeni. Nije pomogla ni mreža, ni čaša, ni balon bez helijuma. Pobegne pre nego se dočepam neke vrste laičke hvatalice. To je moj problem, ja od Vas kao zvanične institucije očekujem punopravnu pomoć.

Nalaktila se preko ultraplastirane radne površine, skupila pesnicu i mrdnula kažiprstom na kom se šepurio prsten sa gromadom jeftinog stakla.

-Pridjite, pridjite….

„Sad sam spreman da čujem tajnu postanja“ govorio je moj zauzeti stav.

-Nisam zadužena za tako delikatne probleme. Ja sam za učestale, takozvane narodske… novčani problemi, problemi s posla, problemi sa fakulteta, iz škole, u vezi stanovanja i tome slično. Uglavnom se vrši razmena problema, previše je posla i ne stižemo svakom da izadjemo u susret. Ovako razmenimo novac sa školom, fakultet sa stanovanjem, posao sa novcem i krug se zatvara na zadovoljstvo svih klijenata. Uputiću Vas na ovu adresu.

Izašao sam sa zabeleškom nehajno zapisanoj na parčetu dnevnih novina: “Agencija za idejno rešenje neproduktivnih autora, non-stop 24h. Vaše je da niste produktivni, naše je da Vas realizujemo.“

Hvala im, zaista.

Survive July

Znate onaj poslednji sat pre svitanja u vreloj letnjoj noći kada se horizont lagano boji nestvarno ružičastom bojom? Brda su zavijena u magličasto plavu a nebo bledi iz tegetne u marinsku. To je srećna okolnost kada ste u stanu istočno orijentisanom i smatrate da je san precenjen ovih dana. Tišina vijori belu zastavu napadnuta dživdžanskim “dobrojutro” povicima i zvukom radničkog voza u 5h. Da, to još uvek egzistira. Zajedno sa radnicima.

Otvaram svaki prozor da akumuliram par stepeni ohlađenog vazduha. Na balkon iznosim svežu vodu u mali bazen za ptice. Navikli se skotovi i dernjaju ako se ritual ne obavi na vreme. Upravo gledam jednog krilatog dilbera koji je dovukao “od ko zna gde” komadić hleba i doručkuje. Pa da, pored bazena sve je slađe. I kaluđer se ženi. Još samo da im sklepam mini suncobran i biće All Inclusive ptičji raj.

Ne otvaram ništa u pretraživaču. Ne puštam omiljeni radio, niti želim da slušam vesti. Outsajd zvukovi sasvim su dovoljni za trenutak kofeinske nirvane.

Klime nema, ventilatora takođe. Oprobana je tehnika mokrih čaršafa na prozor. Radi. I ne truje. Hrana svedena na salate, voćne i povrćne, proveren sir i voda u neograničenim količinama. One fino rashlađene minjon kocke u najzabačenijem delu friza pravim se da ne vidim. Žmureći ih i jedem.

Pozive za kojekakva skitanja uredno pakujem u kalendar. Mada me svrbi kofer. Kome fale nožice. Popravka sledi sledeće noći kada budem dovoljno svesna postupaka. Preko dana fascikle završe u frižideru dok sa stola i poda zbunjeno gledaju pripremljene bombe sa ledenim napicima. Kontra smer ostatka mozga. Pobrk’o lončiće.

Retrogradna Venera cupka na startnoj liniji. Biće sprinta od 25-og tekućeg meseca. Sapliće nas u punom frontalu svakih 18 do 24 meseca i piše neke nove lekcije. Ko ne hvata beleške, nahebao je. Eto, bolje nam je, inače, ostatak vremena, pa da nas čukne kao stari karburator zaribao od “prljavog goriva” i natera da ponovo učimo tablicu sabiranja i oduzimanja onog što osećamo.

Pa kom flip flop papuče, kom starke. Ako Vam se dopada filing, sapletite se…slučajno. Ako ne, onda tikepa i bežanija.

Ja sad odoh da dremnem kao svaki primeran noćobdija.

Vama nek je dobro jutro.

Muke po Tezeju

“Voleo bih da vidim tvoj prostor. Gde si ti Ti. Gde su tragovi onog što jesi na svakom kvadratnom milimetru. Onda bih znao ko si.”

Kako da ti objasnim taj lični minimalizam?

Posađen sasvim slučajno, na nekoliko desetina adresa. Razvučen vremenom od pozamašnog kabla na tanku žicu koja spaja moje čudne izohipse.

Morala bih da te šaljem na jedno dugo putovanje, na jedno sveopšte razgledanje minijaturnih obeliska moje prošlosti, presovane u herbarijumu smrznutih memorija. Ne bi me prepoznao u kutijama sa skupljenim sitnicama, bez obzira na jasno napisane oznake crnim, debelim markerom. Iskreno da ti kažem i ja se često ne prepoznam u njima. Samo prizovem intenzitet onog što je, u tom trenutku, prostrujilo mojim venama.

Ne bi, verovatno, ni sanjao da sam kupovala keramičke slonove, zaluđena njihovom snagom samokontrole da, uprkos nezgrapnosti, nisu razbili nijedan komad staklenih obeležja te epohe. Ili pasionirano slaganje “na kant” knjiga koje sam proživela zajedno sa glavnim junacima. Nespretno odštampane slike na printeru trenutnih zaljubljivanja. I još bržih odljubljivanja. Pazarila jedan tanjir u krv crvenoj boji kada ispratila dotadašnjeg sapatnika, tužno zagledanog u lupljenu zabranu na poslednjoj strani pasoša. Najniža polica čuva običnu najlon kesu sa peskom i mirisom Ade Bojane, raznobojni sitni kamenjar, odvojen u posebnoj plastici. Ideja koja se tada oformila u glavi, providna kristalna kutija i u njoj taj pesak i kamenje. Sa slikom nestale Miročke i vitiliga na njenim rukama. Smeh koji se orio dok se koškale oko najlepših primeraka Zemljine kore.

Jeftin ajncer sa nagorelim krugom u uglu kune dan kada je severnjakinja donela pijanu odluku da tu gasi cigarete.

Par pohabanih plišanih životinja ostavljenih na mestu gde su stanari (mogu da potpišem) zaboravili odakle su se one stvorile i zašto im se ne zna poreklo.

Brižljivo upakovane slike na pastel papiru, svaka sa otiscima prstiju i duše. Da podsete na dar koji je zatrpan prašinom i zarobljen zarđalim zglobovima.

Ali, ima nečeg što sam zadržala i danas. Po jednu četvrtinu svega toga gde sam bila, disala, plakala i smejala se.

To nosim sa sobom. Rebus od prostora, belu ukrštenicu od načičkanih događaja i osmosmerku od toga ko sam ja.

Arijadnin konac i usvojen minimalizam.

Noche conmigo y toma

Noć ima rimu kojom oduzima vid.

Jer noć ima moć.

Noć je lakog agregatnog stanja. Zbog lakoće i propustljivosti isplivaju na površinu sve one teške stvari koje su preko dana čvrsto polegle po dnu svesti.

Noć je prstiju otvorenih kroz koje curi pesak iz satova staklenih, providnih, životnih. Iz pukotine oku nevidljive.

Noć je tiha. Tiša i od dna okeana. Toliko tiha da eho najudaljenijeg sećanja odjekne poput praska supernove.

Noć uzima sebično sve ono što nam dan da. Malo toga ostane za preneti preko prvog praga svetlosti.

Noć je iluzorna refleksija onog što želimo. Toliko snažna da nam i senku prevari obmanom doma “Tu si sigurna, tu se ne vidiš”.

Noć je orijentalna plesačica talasa, plime i krvi.

Kratke suknje kada je s nekim delimo na pola.

Naga i plaha kada je samo naša.