Muke po Tezeju

“Voleo bih da vidim tvoj prostor. Gde si ti Ti. Gde su tragovi onog što jesi na svakom kvadratnom milimetru. Onda bih znao ko si.”

Kako da ti objasnim taj lični minimalizam?

Posađen sasvim slučajno, na nekoliko desetina adresa. Razvučen vremenom od pozamašnog kabla na tanku žicu koja spaja moje čudne izohipse.

Morala bih da te šaljem na jedno dugo putovanje, na jedno sveopšte razgledanje minijaturnih obeliska moje prošlosti, presovane u herbarijumu smrznutih memorija. Ne bi me prepoznao u kutijama sa skupljenim sitnicama, bez obzira na jasno napisane oznake crnim, debelim markerom. Iskreno da ti kažem i ja se često ne prepoznam u njima. Samo prizovem intenzitet onog što je, u tom trenutku, prostrujilo mojim venama.

Ne bi, verovatno, ni sanjao da sam kupovala keramičke slonove, zaluđena njihovom snagom samokontrole da, uprkos nezgrapnosti, nisu razbili nijedan komad staklenih obeležja te epohe. Ili pasionirano slaganje “na kant” knjiga koje sam proživela zajedno sa glavnim junacima. Nespretno odštampane slike na printeru trenutnih zaljubljivanja. I još bržih odljubljivanja. Pazarila jedan tanjir u krv crvenoj boji kada ispratila dotadašnjeg sapatnika, tužno zagledanog u lupljenu zabranu na poslednjoj strani pasoša. Najniža polica čuva običnu najlon kesu sa peskom i mirisom Ade Bojane, raznobojni sitni kamenjar, odvojen u posebnoj plastici. Ideja koja se tada oformila u glavi, providna kristalna kutija i u njoj taj pesak i kamenje. Sa slikom nestale Miročke i vitiliga na njenim rukama. Smeh koji se orio dok se koškale oko najlepših primeraka Zemljine kore.

Jeftin ajncer sa nagorelim krugom u uglu kune dan kada je severnjakinja donela pijanu odluku da tu gasi cigarete.

Par pohabanih plišanih životinja ostavljenih na mestu gde su stanari (mogu da potpišem) zaboravili odakle su se one stvorile i zašto im se ne zna poreklo.

Brižljivo upakovane slike na pastel papiru, svaka sa otiscima prstiju i duše. Da podsete na dar koji je zatrpan prašinom i zarobljen zarđalim zglobovima.

Ali, ima nečeg što sam zadržala i danas. Po jednu četvrtinu svega toga gde sam bila, disala, plakala i smejala se.

To nosim sa sobom. Rebus od prostora, belu ukrštenicu od načičkanih događaja i osmosmerku od toga ko sam ja.

Arijadnin konac i usvojen minimalizam.

Advertisements

Posted on July 19, 2015, in crtice iz života. Bookmark the permalink. 6 Comments.

  1. prostranstvo je taj prostor čak i kad ga upakuješ u kutijicu, a osmosmerka teče na više jezika… ženo od lavirinta. 😉

  2. Super je ovo.
    Slikovito… 🙂

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: