Bez tužnog, trećeg čina i ruzmarina

Raskomoćena u ogromnom, prastarom krevetu (koji sam nasledila od matoraca), skrolujem automatski tajmlajn dok se u pozadini čuje bossa nova jazz revelation. Utrnulost remete dve muve koje pokušavam da eliminišem mapom Tasosa u nedostatku plastične tepalice. Posle nekoliko bezuspešnih mahanja konačno padaju mrtve. Na dohvat ruke nalazi se domaća štrudla sa džemom od šljiva, punopravni utešitelj u ova surova vremena.

Saplela me zbrka svojom dugom, pakosnom nogom dok mi je pogled bludničio usmeren na neke nove dane. Baš onako, mučki, kao da sam izbeglica na granici. Nije mi dala početnu prednost da se usaglasim sa novom dimenzijom u koju ulazim zavezanih očiju. “Daj mi dve pa jednu” nije važilo u ovom krugu deljenja. Ni “Dođem ti na platu” ostatak života blentavo oduzetog.

Pa se, nekako, podmuklo, iz mlađeg doba vrte stihovi Đ. Balaševića u glavi, terajući usne da ih izgovaraju. Slovenska i Vasa Ladački.. I suze, jad i čemer kada niko ne vidi. Znaš koliko mrzim patetiku.

I slike. Naše. Iz detinjstva, odrastanja, sazrevanja. Ne bi verovao šta mi sve navire iz prašnjavog registra porodice Blagojević. Večito pitanje, prvo: “Kako to samo tebi nije valjao nijedan moj partner?”

Setim se tvog pogleda i mrđenog stava.. “Gde si ovog našla?”

Odveze me prošlost u poseban dan kada su ti matorci kupili poniku. Ti ponosan “Viditeee me” poza, guraš bajk a ja, malena, kaskam za tobom. Do skoro je živela u dvorištu. Jes zarđala i prepukla, ali opstajala je da podseća na ta vremena. Onda si poželeo konje vrane, zlatne lance i satove. Svašta nešto u doba kada je ovaj prostor naselilo Zlo. Izgubilo te na Putu. Rastavilo koloseke na dve različite strane. Otelo Priču i dalo Muk. Posejalo seme razdora Tamo gde Ljubav počinje. Odvelo te.

A još uvek živa scena kada si mi tipkao na tadašnjem popularnom “banana” telefonu i zvao da siđem. Da vidim posekotinu na tvojoj glavi. Od pijanog gosta u kafani gde si radio tokom studiranja. Moje čuvene snalažljivosti da nas odvedem do urgentne, zakrpim te na brzaka i vratim kući, bez posledica. Sa mašnicom na tintari, sakrivenoj u gustoj kosi. Nikada te nisam odala ćaletu i kevi.

Ono što nisi znao poslednjih godina je to da sam puno pisala o tebi. I Tebi. Kad mi zapne reč u grlu pa produžim na šalu, postavim potpore na zidove obmane i dam utehu. Sastavim raskovane početke trulim konopcima krvne veze.

Kako to neko umre mlad? Kako je neko mlad u pedesetdrugoj? Kako to ne umemo da brojimo godine? Sreće? Trenutke smeha i svetla rasutih oko nas? Kako to kada je matematika odrođena od emocija? Kako to da te više nema?

Kako to ostane onaj život koji te darovao životom i kako pronaći reč pravu da opravdaš poteze sudbine? Kako to ostane dotrajala sveća majčinstva, zakovana za krevet i bori se sa visećim pitanjem “Zašto?” Kako mi to, ne znam ko, oduzima najdraže iz ove ljudske sfere?

Postoji neko “Zato” i za to.

Samo ja ga ne znam.

Niti ću, ikada, znati.

Život se, ionako,

na nekom kraju,

svede samo na podelu

“Imati” i “Nemati”.

Advertisements

Posted on September 13, 2015, in crtice iz života. Bookmark the permalink. 2 Comments.

  1. Ne mogu da lajkujem ova pitanja ” zasto”. Jedino da dodam iz pesme, malo promenjeno, ” neko od gore gleda sve” mozda zna i odgovor.

  2. Na neka pitanja ne znam ida li bih želeo da dobijem odgovor, rađe da mi pogled bludniči u daljinu neke neizvesne budućnosti… prejak tekst

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: