Monthly Archives: October 2015

Dok Holidej lebdi u medjuprostoru

Mnogo volimo da se bakćemo brojkama. Kada se rodili, kada umrli, kao u onom Hičkokovom filmu. Kada se prvi put zaljubili, verili, venčali, opraštali. Na kom smo stepenu Sunca, Meseca i ostalih lebdećih objekata. Sve bi da pretvorimo u broj, da obeležimo “teritoriju”, markiramo ćelije i sumiramo ishod.

Večno posvađana sa matematikom, patim od posebne vrste sindroma. U mojoj glavi je duborez od brojeva. Borba da “neću to da pamtim” bude izgubljena i pre kraja bitke. Odbijanje te činjenice ostane gladno, boso i smrznuto, negde na prvoj liniji fronta.

Poređaju se brojevi bez da ih naručim. Bez menija u kožnom povezu i konobara. Četrdeset Ali Babinih razbojnika povedu boj običajni. Četrdeset dana od rođenja bebe. Četrdeset dana od smrti kažu, duša luta. Četrdeset dana bojimo u jedno dugo “zbogom”.

Mada uporno bežim i okrećem glavu od praznoverja, onog što čujem, vidim, osećam. Onog na šta nailazim, skoro slučajno, usputno.

Kao..

Ko se od koga oprašta, ko kome šalje signale i gde ide duša kada telo da momentalni otkaz?

Dosta si me trošio, svog si me potrošio, moram na off. Off-nu te prsti, oči, noge, srce, jetra, pluća. Kud sad, majku mu staru?

I vidi onog pijanog sveštenika koji žuri kao da mu kuća gori. Skratio predavanje o religioznoj promenadi na nekoj livadi, sasekao radno vreme dežurnoj nebeskoj službi “Ajmo svi na kolektivni odmor!”

Totalno nemoralno.

I naplatio. Okvirna cena ispraćaja pedeset jevreja.

Iskoristio bunilo u kome je ožalošćena porodica. Prevarant. Sa velikim P.

Posle dve nedelje, kada se malo slegla prašina, došlo se do saznanja da je pre službe u Gradu bio u nekom okolnom selu, iz kog je unapređen i prosleđen dalje nakon “ležerno utešnog” stava prema ženskom seoskom “stadu”.

Moj savet, apsolutno neutralan: Ne slušajte nikog, ne verujte nikom, otvorite oči, ne širom, čačakalice zakačite! Iskopajte zaboravljeni instinkt i pravu percepciju svega što Vas okružuje. Izađite iz jebenih četiri zida. Opipljivih i imaginarnih.

Zašto? Zar je bitno? Ko Vam određuje moralne, humane, Vaše granice?

Ostale, ionako, imaju rok trajanja. Dok to shvatimo bude kasno.

Još uvek nosim starke koje sam naručila i dobila kada je Miročka poslednji put bila kod mene. Taman postavljen sto za ručak i po jedna domaća za zdravicu (čovek je svestan samo kada je u pitanju prvi put, ne i poslednji), kada je zazvonio mobilni i kurirska služba javila da su stigli sa paketom. Otrčala sam, šepavo, do mesta po dogovoru i preuzela paket. Da li nesvesno vezana, a one u stanju laganog raspadanja, ne mogu im pokazati put ka kontejneru.

Vadim se na udobnost istih.

Neka ih.