Nismo se tako dogovorili, bro’

Kako ste ovih dana?

Koračate li istim ulicama?

Spoznajete li zatišje prirode?

Vidite li znakove pored puta ili Vam promiču toliko brzo pa oko ne stigne da reprodukuje imidž u glavi?

Nagomilaju se, prerastu u omanje brdo metalnih tabli sa raznim natpisima od kojih krojite naredne dane.

Nekom se baš načičkaju u tolikom broju da zaglave i ulazna vrata.

Ni da se izadje, ni da se udje.

Posla za raščišćavanje dovoljno za buldožer.

Dva mesečeva kruga nisam posmatrala nebo nad rančem. Nisam pratila sunčevu promenadu niti se igrala pogadjanja koje sazveždje svetli sa leve strane.

Pogled je bio uprt u još jedan život koji se gasio pred mojim očima.

Dvadeset stepeni je dvadesetog dana meseca novembra. Godina je 2015-ta. Otprilike isto kao 2013-te kada sam ispratila muškog roditelja put zvezda. Promašili su se za jedan dan po datumu odlaska. 31-vi i 1-vi. Negde u podsvesti vrteo se krug podeljen na dane koji su nešto značili nama, meni. Pitala se bez glasa koji će pogoditi. Jer ovaj karuzel od datuma poklopljenih nagoni jezu uz kičmu.

Deda po majci napustio ovaj svet na dan mog rodjendana.

Prababa moje ćerke otperjala na neki oblak na dan njenog rodjendana.

Ujna na dan godišnjice.

Moj matori na dan ćerkine veridbe.

Brat otišao 31-og.

Matora rodjena 31-og.

I umrla 31-og.

Andjelak rodjen 19-og (dedin rodjus) u 22.50h (moje vreme rodjenja).

Opet sam na startnoj liniji iako sam pretrčala skoro milju dana. Isheklala iste staze miljeom osamljenih duša, satkanih od neželjenih reči, dela i misli. Sklopila nezavršene foldere u jedan lični opis, pretrpan, istumban, oblepljen flasterima i premazan vremenskim jodom. Dan po dan, mikron po mikron, skoro neprimetno zaceljuje. Ostaje samo onaj osećaj štrecanja, kao kod slomljenih kostiju na promenu vremena, kada neko pomene njih, kada udjem u praznu kuću. Kada, ponovo, pokrećem ostavinski postupak za nasledjeno. Sve zajedno sa majčinim amanetom “Prodaj sve, samo kuću nemoj.” Sve zajedno sa našim zezanjem da nas čekaju neki novi dani u kojima ćemo saditi paulovnije, kokose i retke voćke za najneobičnije rakije na svetu.

“Sve zajedno.”

Prazno zvuči.

Odzvanja mi po hodnicima duše.

Opet u umršenom klupku nedonešenih odluka koje zatežu svaki korak i svaki trzaj.

“Gde si krenula? A kuća? Mačke? Trava po dvorištu i odbegle ploče s krova? Nadstrešnica koja prokišnjava? Uspomene? Ti? Kuda?”

Frend fizioterapeut šalje sina sa istim zanimanjem da malo vrati koske gde im je mesto. Pijemo kafu, čaj i ćaskamo o nedavnim dogadjajima.

“Dva smrtna slučaja za dva meseca? I saobraćajka u medjuvremenu? Ništa slomljeno? Au.. za Ginisa.”

Ma jok. Jebeš ravnu liniju života bez smrti i slučajnih gaženja na pešačkom prelazu. Kasnije, kada me dohvatio u “mengele” zezao me kako mi je sve na mestu i da izgledam gimnastičarskO. Sve Oket. Aha.

Moja soul sister Katri ume da pogodi momenat kada zvrcne na vajber. Uglavnom pogrešan. Mada nema veze. Piše poruke i bodri mesecima. “Podji sa nama na sever.”

I još par poziva na nekoliko destinacija koji su odaslati od srca, znam.

Samo ne znam kako dalje.

Još uvek.

Boli me svaki pedalj dvorišta, kuće. Bole me neodsanjani snovi. Boli me pogled dece kojoj nedostaje životno iskustvo i roditelj. Boli ovolika odgovornost koja mi je nametnuta nekim višim silama. A to koliko boli njihova bol ne meri se nijednom napravom.

Ništa od toga ne vidi se.

Dobro je ušuškano u omot svakodnevnih gluposti.

I dobro da je tako.

Nastavljamo.

Gimnastičarski.

Advertisements

Posted on November 23, 2015, in crtice iz života. Bookmark the permalink. 8 Comments.

  1. Samo napred! Pozdrav!

  2. male proze Mišela Turnijea sve znaju (a na mene deluju i sedativno):

    SMRT

    Kaže mi: “Majka mi je umrla pre dvadeset godina. Ali ne samo da ja još volim nju već i ona voli mene. Tako uspevam da preživim.”

    SENKA

    Senka. Put života vodi sa istoka na zapad. Dete korača leđima okrenuto suncu koje se rađa. Iako je malo, senka je ispred njega ogromna. To je njegova budućnost. Pećina prema kojoj se kreće, pokoravajući se onome što nazivaju “unutrašnjim glasom”, istovremeno je širom otvorena i zastrašujuća, puna i obećanja i pretnji.

    U podne, kada je sunce u zenitu, senka se potpuno podvuče pod noge mladića. Mlad čovek zaranja u neposrednost trenutka. Budućnost ga ne privlači, niti zabrinjava. Prošlost mu još ne opterećuje hod. Ne poznaje nostalgiju za sahranjenim godinama, niti zebnju pred sutrašnjim danom. Ima poverenja u sadašnjost, svog savremenika, prijatelja i brata.

    Ali, kako sunce putuje prema zapadu, iza njega se rađa i postaje sve veća senka zrelog doba. Za sobom od tada on vuče sve veću težinu uspomena, seni svih onih koje je voleo i izgubio i koje se u njegovu senku stiču. Uostalom, njegov hod je sve sporiji, sve se više smanjuje koliko se njegova prošlost povećava. Jednog dana čovekova senka postane tako teška da on mora da zastane. U tom trenu nestaje. Tada postaje samo sen nemilosrdno prepuštena živima.

  3. Uh, ženo, mene rasturi. Volim ja i inače kako pišeš, ali ovde, ovo, ovako… mora da je tugom pisano, a pre toga doživljavano bolno, jako i stresno, kao što obično biva da smrti oko nas rade. Ljubim te. Znam da u tebi spava div-čovek koji se ne da. Sve ovo se jednostavno mora. I nije čovek koga ne boli i koji se ovako tada ne oseća.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: