Jesenji rimajnder

Negde u ovo doba prošle jeseni, udružena trojka sastavljena od neravnopravne podele na plavo i crno, krenula je put planine, severozapadno od rodnog nam grada. Prva sedišta reserve za nas. Ja sam bila taj neravnopravni crni pojedinac, pa sam velikodušno prepustila levlja sedišta plavušama. Desno za Ja, a Ja sama, raširena na dva sedišta. Sluške utaknute duboko u srednje uši da se ne bi možda čula koja kariranostolnjačka popevka trenutno on D šofer’s radiolisti. Usput su nas počastili instant kafom i brojem telefona dežurnog planinskog taksiste, koji se, pročitaćete kasnije, pokazao vrlo efikasnim i korisnim u momentima istinske vremenske nepoznanice, tako nesvojstvene ženama.

Kao pismeni rad iz srpskog. Peti osnovne. Čuva se u školskoj arhivi pod ključem. Doslovce: “Jednog dana reših da se kupam na nišavi i taj mi se predlog veoma dopade sunce bezzazleno sija vrućina je neophodna“ . Čemu nepotreban utrošak znakova interpunkcije ili velikih slova?

Ovo nema veze sa planinom, ali ima veze sa suncem i bezzazlenim sijanjem. Asociralo me, jbg, dan sunčan.

Sledi razgovor nakon istovara na autobuskoj stanici:

Džas, je l’ blizu vikendica? (Plavuša broj 1.)“

Axa, to je novo naselje, blizu je. Tu je kuća košarkaša Danilovića.“ (Plavuša broj 2.)

Kako, bre, novo naselje, a blizu? I da ti kažem, briga me. Došle smo da pešačimo.“ Progovorio je uspavani sportista iz mene.

Da zovemo taksistu?“ (P br 1.)

Ne, nećemo! Hoćeš ti da tegliš ove stvari 2 km?“ (P br 2.)

Ti reče blizu…“ (Ko me je vukao za jezik???)

Džas okreće broj i ubrzo nakon toga gegajući brunda napakovan mercedes D200 ka „novom naselju“. Prodje prvi km, prodje drugi, prodje i košarkaška kuća…

Samo da se podsetim. Matori farbao fasadu u drečeće crveno, nema šanse da omašimo.“

Kad si zadnji put bila ovde?“ Upitah je smrznuto i već zamišljam Igmanski marš za ’leba, vodu itd.

Sjaši, bre! Prošlog leta! Kada je imao majstore za drugi apartman!“

U medjuvremenu, čika Cane je napravio i četvrti. Znači fizionomija vikendice se prilično izmenila za godinu dana.

Prodje šuma….i nasipani put. Kad sam već pomislila da se kući vraćamo nekim stranim putem, a taksista broji šuške i ide u prevremenu penziju, iskoči vikendica ispred nas sve sa crvenom fasadom. Ovako, uličica tesna ali ravna, a sa desne strane brdo, na brdu vikendica, do vikendice okomite stepenice.

Jedan kofer, unutra laptop iz prve serije (kao da su ga punili tegovima za kran).

King sajz torba sa jedućim i pijućim elementima (počeo nuklearni rat). Džas spakovala omanji dragstor.

Moja torba, tu negde oko king sajza.

Rančić Plavuše br 1.

Je li, Džas… ćalac nije namontirao žičaru za glupače koje nose kao da im je DalekoGaBilo poslednje???“

Ne zvocaj, sunce ti poljubim i daj taj kofer ovamo!“

Nakon provetravanja Di Grande Apartamenta sa tri ležaja, TV-om, termo pećkom, kuhinjicom i kupatilom, nahranile smo frižider i Od(U)mor je mogao da počne.

Drugi dan osvanu bezzazleno sunčan. Budjenje, terasa, kupatilo, terasa, kafa, terasa. Pogled puko do Austrougarske granice.

Naoružane patikama za fitnes krenule smo u osvajanje brda i dolina do čuvenog centra, gde bi trebalo da se počastimo kafom, nekim zasladjenjem itd. Da bi stigle na vreme za popodnevno kafenisanje, polazak je bio dogovoren u 11h. Toliko nam je trebalo, sa par usputnih osvešćivanja Plavuše br 1.

Ne mogu, bre, ja sam žena u godinama.“ To joj je bila dežurna rečenica narednih par dana.

Stižemo lipCane do centra, strovalile se u kafe bar, Džas i ja naručujemo ogroman espreso sa mlekom, „ženče u godinama“ toplu čokoladu. Tu dolazi do epohalnog otkrića septembarske rasprodaje u okolnim lokalima i gorimo novčanike kao kiselina rdju.

Ma još malo pa džabe dele, majke mi, kad vam kažem. Onda je raspored bio: Idemo ženče i ja, Džas čuva kamaru kutija. Onda ide dedaaa, ne.. onda idu Ženče i Džas, ja Kerber čuvam i režim na besne domoroce. I tako ukrug dok nismo istresle zadnju šuštajuću monetu. Ostavile taman toliko za „onog odozgo“ taksistu i srećne, skasane, sa dva balona vode, tri džaka kupljenih krpica i nanulica, komadom pršute, pogačom ispod sača i litrom crnog (krvna slika slaba, jel’te), vratile se u brlog.

Kada je osvanuo novi dan, bezzazleno sunčan, opet, elektronsko slanje kinte dostiglo je usijanje, jer ostalo je još par neometlanih radnji. Plavuši br 1 nije palo teško marširanje uz i niz padine, čak nas je požurivala da se, o užasa, ne rasproda moherasti sivi džemper upravo skliznuo sa stranice jesen/zima 08.

Tasmanijske džavolke obrisaše i tog dana pojedine rafove i dodjoše do saznanja da bi mogle ranije da zapale sa planine kući, ne zbog nedostatka vremena, već zbog pretećih poziva iz centrale da će nam ukinuti i bonove za užinu ako ne napustimo potrošački raj na zemlji.

Osvanuo je poslednji dan (bezzazleno nema, pala magla), hladan i mračan. Žene na sve spremne, izvukoše zimske jakne iz Sport Bili kofera, i kao što je red, spustiše se do centra radi opraštanja i bacanja novčića u jezero. Iskreno mislim da je negde iza ćoška čučao Mister Marfi i uperio nam poglede u jednu majušnu radnju sa extra sniženjem.

Ti beše imaš karticu?“ Mozgala je Džas.

Imam, ali nije mi stigao sms da je legla plata.“ U tom istom trenutku zavibrira mi telefon: „Poštovani klijentu, blabla…obaveštavamo Vas da je stanje na Vašem računu, blabla. Uplata.”

Pored same radnjice ekspozitura banke i bankomat.

Trči i diži!“

Kolikooooo???“ Izgovaram u odlazećem trku.

Sveeeeeeeeeeeee!!!“

………………..

Epilog:

14.30h Otrešena i poslednja radnja.

14.32h Trojka bez cvonjka slika se bezbrižno ispred iste radnje.

14.35h Zove se spasonosni merdža taksi.

14.45h Vikendica, pakovanje gepeka.

14.50h Zove se vozač autobusa da nas sačeka za polazak u 15.00h.

14.59h Tu smo negde na pola puta do bus stanice.

15.05h Utovar broda Baunti na gornju palubu, meštani zauzeli donju sa paprikom za velegradske pijace.

15.15h Oblak dima iz auspuha označava start, Džas uvlači Plavušu br 1 u bus, ja im mašem, udobno smeštena izmedju višegodišnje zalihe garderobe.

Arhiva MB 02.10.2008.

 

Advertisements

Posted on February 13, 2016, in arhiva MB. Bookmark the permalink. 4 Comments.

  1. Opa, arhiva, ima se, moze se.. 😀

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: