I agnostike ubijaju, zar ne?

Dok čekam da voda dostigne blagotvornu temperaturu da je sručim na sebe iz visine, gejzirski, otrežnjavajući, podgrevam i nadu u dnu zaboravljenih i ostavljenih. Toliko je dugo izlažem nepotrebnoj toploti da se presušila. Polomiću zube i neću naučiti da ne grizem više tamo gde su navučeni lanci i katanci. Da sam promašila jastuk sanjajući i udarila u zid.

Boli ali ćutim. Zarad predrasuda, strahova, sujeverja, pogrešnih procena, umornih dana i besanih noći. Zarad, vremenom, izgubljene želje da spajam iskrivljene moždane meridijane. Nije isto. Nema draž neznanja.

Trajem na mestu gde nikada ne bih sekund duže izdržala. Da, apsurd sam elaborirala i okačila kao diplomu ali na ledjima. Sendvič tabla upozorenja samoj sebi, koju vidim jedino u obrnutom ogledalu.

Izvojevane pobede ustupila drugima, široko, kao zadnji cvonjak u vidu bakšiša gotivnom konobaru u pripitom stanju. Ko ga jebe, sutra (ni)je novi dan. Sebi ostavila poraze, probudjene kasno sa strašnim mamurlukom. Bez zadnjeg cvonjka za duvan i hleb.

Čekam onu vodu s početka da sperem sa sebe laž.

I zamislim da je reka Jordan.

A ja ponovo rodjena.

Negde.

Nekad.

Ipad-Artistic-Wallpaper

Advertisements

3 thoughts on “I agnostike ubijaju, zar ne?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s