Monthly Archives: March 2016

Ursa Major i u njemu Merak

Smederevac je čarobna peć. Iznedri iz svoje mračne, vrele utrobe moje uvrnute recepte. Bez zapisa, čitanja, posebnog merenja. Dovoljna je želja koja zatreperi na nepcu. Sa ukusom kupine ili višnje. Slatko i kiselo.

Kao život.

Nepravilno rasporedjeni filovi izmedju vremena i nas.

Sledi dobro poznat scenario: nedostaje neki sastojak. Zato ne gledam kuvare putem medija. Iritiraju potpunim spiskom namirnica. Sve im po spisku.

Navlačim jaknu jer me čeka fina šetnja do prve prodavnice u selu. Ulice su poznate, zveram u nebo. Po zilioniti put pitam se; kako tako lako zaboravimo ono što nas u deliću sekunde vrati na veličinu prostog molekula? Kako?

Dovoljan je samo jedan pogled u svod obasjan lebdećim sijalicama. Evo ga, postavlja zagonetke i tera me da se setim svih znanih sazveždja.

Razaznajem maglinu zakopčanu poput broša na zamišljenom šalu Mlečnog Puta. Dotakla bih je, čini mi se, da se samo propnem na prste. Isto koliko ne mogu da dotaknem neke ljude. Plaši ih moje ludilo.

Fasciniraju me ćutanja. Ne sva. Ona koja razjare zver u meni. Bude me, kasnije, sramota kakav zverinjak čuvam u ormaru umesto kostura.

Ali, jbg.

Fascinantno je kada se shvati da postoji alternativa za sve, osim za ono čiji ste Život Vi inicirali. Da je alternativa lična borba protiv demona, učmalosti i radikalnih zahvata. Dostupna svakom. Negde na kraju tunela u kome je crko osigurač. Ipak je iza svakog kraja početak.

Čudna smo mi sorta.

Odoh da se čudim i uživam u milovanju slatko kiselog i usana.

Poljupcu kome se rado vraćam.

I on meni.

SONY DSC

SONY DSC

Advertisements

Sasvim lično

Polako mirim nepomirljive vrste u jednu podnošljivu komunu. Nije im baš svejedno, bar mačkama, Amos (pas) je bebac pa tretira sve i svakog kao potencijalnu igračku. I užasno im nedostajem kada, zbog svog glupog zdravstvenog stanja odsustvujem sa ranča. I oni meni..

Tu je familija da kompenzuje moje prisustvo hranjenjem. Mada to nije to.

Sve je glupo, narode. Zašto se čovek radja ako mora da prolazi kroz bolesti, patnju i vuče nepotrebne pratioce na putu zvanom Život? Kao učimo lekcije. Ma važi, daj da vidim jednog ko ih je naučio.

I primenio.

I održao ih.

Forget it.

Ne verujem, jer dobro poznajem ljudsku rasu.

Opet se Gospodja Fejt, loše našminkana gatara nacerila meni u lice.

“Ti bi da krojiš Carevo novo odelo bez makaza i konca? Neće moći.”

Za vikend sam obišla poslednju preostalu sestru mog matorog. Duboko ugazlu u devetu deceniju. Kao dosta starija očuvala je ćaleta, bila Če Gevarica za njegova prava (usput i svoja), provlačila se izmedju gustih niti sudbinskih rešeta i sita i još uvek je tu.

“Vidi, okrečila sam. Pečem hleb, ajd unutra.”

Napolju retko lep, sunčan dan. Ne liči na nju da se uvlači u kuću kada vreme dozvoli mnogo više. Nudi me kafom, ručkom. Odbijam. Palim cigaretu i slušam je.

“Nisam dobro. (Joj, živote, ne pominjem sebe, samo je slušam) Pogledaj ovaj snimak, ništa nije kako valja. To pre dve godine snimala.” Posle toga sledila je tipična žalopojka dobrih ljudi koji nikom nisu učinili loše a pate, pa skoro čitav životni vek.

Pitam je da li pije lekove i da li joj je nešto potrebno. Plačnim glasom izgovara negaciju.

Grlim je jako pri polasku i za mah pomislim o poslednjem vidjenju. Trgnem glavu i misli, odvežem kera i krenem nazad.

I ova Luda ne razmišlja o redovnim, pratećim elementima, tako poznatim iz poslednjih par godina. Pripreme, pod nož, postoperativni postupak, ovo smem, ono ne smem, što pre da napipam izlaz i rekonvalescentujem samu sebe na najbolji mogući način. Nego o tome da ne smem ništa teže od jednog (1) kg da podignem duži period. E tu je kvaka.

Umiriti sebe bez obzira na sve, samo ne miran karakter. Saveti, prijateljski, stručni, rodbinski, ma uzalud. Izbori se sam sa sobom. Upregni sebi amove i trasiraj rutu. Pronikni duboko u sopstveno bitstvo i pronadji način.

Sa velikim N.

Ugosti ga kraljevski i prihvati zahtev za prijateljstvo.

Uvek me ovakve situacije podsete na čuvenu:

“Rim nije pao zbog najezde varvara, već zbog unutrašnje slabosti.”

josef-stuefer-artistic-picture-mask-field-black-and-white

Play it again, Joe

Izlizane pesme znaju da legnu kada je ispod ruke koža koja prija.

Stapajuća s dlanom.

Ostave trag kao loše ušiven rez.

Kao tekst urezan u pamćenje jer je otpevan ko zna koliko puta.

Tebi, meni, svima

Koji stradaše pod naletom

Moje sirove impulsivnosti.

Kao neko ko ljubomorno čuva novootkriven kontinent patuljastih bića, savršenih plivača po komorama i predkomorama.

Oni maleni, sveznajući i ćutljivi.

Samo u odbljesku oka može se nazreti doza sazrela da eksplodira u Supernovu.

“Sorry seems to be the hardest word to say.”

Izvini.

Evo,

nije teško i ništa ne boli.

Izvini.

Više boli jebeno mesto uboda kanile.

Moja zajebancija sa frendom koji je, sreća u nesreći, baš na tom radnom mestu.

Još jedna magnetna i ponovno druženje sa high dopom.

Što želim da opet,

sama prodjem taj deveti krug Pakla.

I izadjem onako kako samo meni priliči.

Here comes The Winner!

Više bole poslednje reči u hodnicima duše.

Izvini

Zbog toga što sam svoja.

Zbog nekompatibilnosti tvoje samoće i mog potenciranja množine.

Što umem da postavim damu u sebi na pijedestal.

I psujem kao kočijaš.

To samo kada sam revoltirana nepravdom.

(Jer kada me ne osećaš..

smatram se ugroženom vrstom)

Izvini.

Što umem da volim na sebi svojstven način.

Take it or leave it.

Što svoj optimizam ne menjam ni po jednom padežu.

Ne dam ga zlim jezicima.

Sve ono ispred čeka smajli.

Sladolede, letnje haljine, toplotu, sunce.

Nove i stare destinacije

Nove i stare pesme

Nove i stare plejliste

Udružene.

Izvini što ne patim i ne plačem.

Nemam kada

Od razvlačenja niti onog što me čini ženom

Ustvari,

trebalo bi reći ti Hvala

za nedostatak suza i patnje.

Dosta je toga ostalo za sećanje.

 

 

 

 

 

 

Easy time 2 go

“Kad ideš nazad?”

“On Mandej..”

“Ajmo negde na kafu.”

“Aj.”

Moj drug olandez ima čudnu naviku, voli da pije kafu u proseku na 20 do 100 km od mesta gde pala ideja za podizanjem nivoa kofeina. Mog skromnog doma, tačnije. Gde već popili jednu odraslu kafu. Nema veze, avantura calling. Ja pojma nemam gde se srče druga kafa.

Krećemo. Menjač krklja frapiran grubim muškim dodirom dok se nas dvoje gledamo sa izrazom “izdržaće, valjda, ako ne stotku, deset kilometara hoće, makar ga gurali”.

“Vidiš, uvrnuta zemlja, a? Ovde ću umreti i tada se čuditi. Majke mi, nemoj se smejati! Pa pogledaj! Nigde praznog mesta ni za pikavac, selendra do selendre, uredjene biciklističke i pešačke staze osvetljene u po noći ko stadion!”

Skoro neprimetno prelazimo iz mestašca u drugo mestašce, samo žute table uredno obaveštavaju da se nazivi menjaju sa skoro svakim kružnim tokom. Zaobilazimo kamionet živopisnih boja.

“Ne! Nisu oni normalni. Čiste odvode na putu, seku grane koje vire 5 mm, ludaci! Ej, bio Čola u subotu u Roterdamu, rekoh da te zovem da idemo, ali nije mi se dalo (znam, zamrzao u nekom pabu do 8 ujutru..).”

Ulazimo u “selo” što bi on rekao. Niti manjeg mesta niti više prodavnica i naravno, nezaobilazna ogromna crkva u centru. Tipično za sva manja mesta u Holandiji.

“E. Evo kolicni je bio.”

Raspilavi me skroz. Skoro pomenula odlazak u obližnji gradić Nune, poznat po čuvenim “krompiruša” slikama Vinsenta Van Goga. Proveo je deo života stapajući se sa izgladnelim seljacima. Dan za danom i meni se nije dalo da dodjem. Pokazujući mi krajolik i čudne navike naroda olandeze mi stigli u Nune. Eto tako, to je njemu “negde na kafu”.

Vinijeva statua u centru. Parkira u milimetar i foto sešn može da počne.

“Sad ćemo i kuću naći, ništa ne brini.”

Prilazi starijoj gospodji koja ubrzo vrti glavom. Zabole je za Goga. Možda nije ni čula za njega. Sledeći po redu bio je strejndžer na bajku. Skida kacigu, bljesnu tetovirani gušter duž obrijane glave i objašnjenje gde je kuća.

Nalazimo kućerak.

“Je li to ono drvo što je Gogić slikao?”

“Ne znam, Žak, jedino ako je preparirano.”

Depresivna izmaglica ulazi u kosti. Nije čudo što je Vini flipnuo.

“Ajmo negde da pijemo kafu.”

Arhiva MB 05.04.2011.

 

Liberijana

Ima nečeg mističnog u teškim, kišnim oblacima koje trenutno posmatram kroz zatvorena vrata balkona. Ogrnuli su vrhove brda, tromo i sivo. Tu i tamo zavijori trag dima, toliko da podseti da proleće omašuje prag i igra školice “Sad ću, sad ću.” Vraća me u ostave i prašnjave kutije. Poput razmaženog deteta kome, s vremena na vreme, sklonite odredjene igračke, da zaboravi na njih. Pa nakon mesec dana radost nevidjena kada ih dobije natrag. Kao nove. Uvek je palila ta fora.

Jedan izvestan period mog života može se uporediti sa najgorom vrstom ciganske čerge. Aj tamo, aj ovamo. Zavežljaj na ledja i čizme skitaljke. Što manje to brže. Deviza. Poslovi su zvali na razglas, nije se imalo kad skupljati čaure zaostale. Niti osvrtati se za onim što mi je tužno gledalo u ledja ili zadnju šoferšajbnu.

Ne znam da li da nazovem to srećom ili Tantalovim mukama mojih bližnjih da sabiraju višak koji je, otprilike uvek, ostajao za mnom. Džidža bidže, poklone, knjige, četkice, boje, terpentine, stalke za torte, miksere, notese, kuvare i ostale skalamerije jednog nikad doraslog derleta. Isprate me dva zmaja koji su čuvali ulaz u pećinu i kačili Aladinu podsetnik da je sve tu, samo se čekala opomena pred isključenje, obično u zdravstvenom smislu.

Zahvaljujući kiši i dovijanju kako od ničeg doći do nečeg, izmigoljile su iz tog dela prošlosti ostavljene dragositnice namrštenog lica. “Gde si ti do sada?”

Tresnule su me tim pitanjem čim sam otkačila katanac sa vrata ostave u potkrovlju.

“Fuck off. Dovoljna mi je griža savesti zbog -biće brzo propas’ sveta-, Vi nemate rok trajanja!”

Crvena polica beneton crvene kuhinje iz samačkog stana, nonšalantno oslonjena na zid, crveno me pozdravlja znajući da ide u sigurnu kuću. Ranč. Zna, dobiće društvo nove drvenarije na sudoperi sa kariranim zastorima. Naslućuje, poslednja je selidba.

Ostalo sam, poput relikvija vadila iz kutija i sklapala im nove pozicije u kući.

Posetiću ovih dana, par knjižara, gvoždjaru i buvlju pijacu. Sa malo para dobiću sasvim dovoljno da osvetlim neke predstojeće dane.

I zaboravila.

To je bio cilj ove kiše, znala sam. Da, u mračnoj ostavi prepunoj uspomena zaboravim ponovno druženje sa hirurgijom, skalu koliki mi je sada prag bola i opet im mahnem sa tri majčine pm kada napipam izlazna vrata.

A ranč ozeleni i ocveta u znak dobrodošlice.

Šta ćeš lepše.

 

Da li želim da znam?

Martovsko sunce pamtim duže nego neke druge, regularno osunčane mesece.

Trojka, moj broj.

Umela je matora da mi nabije na nos kako sam joj dušu vadila tog trećeg u mesecu. I na kraju večeri ipak ostala u okviru trećeg dana poslednjeg meseca u godini. Došla na svet.

Trougao. Omiljen geometrijski oblik. Nije tako konačan i dosadan kao krug i četvorougao. Nikad ne znaš gde će uperiti svoje krakove. Koju stranu sveta pikira. Mangup neuhvatljivi.

Mart je ozvaničio fanfarama ulazak u oba blog sistema. Mojblog i WordPress. Samo su godine različite. Prvi, daleko bitniji po mnogo čemu, imao je draž drugarstva nalik Branku Kockici. Nešto za šta si uveren nekom, pozadinskom definicijom, da je stenovito trajno, uprkos soli, vremenu, promenama.

Drugi otvorila zbog dačmena i empatije. I ostala. Prvi je umro posle teške bolesti. Mojblogovska udovica sa dvadesetak dana prevare sa WordPressom.

Čitam razne blogove. Skoro svaki ima uredno ispisan motiv zbog kog je rodjen. Ja motive nemam. Uletim hirovito i korenje se uhvati pre nego smislim zašto je to tako. Džabe posle i skener za traženje. Prosto sam tu. Dok ne izdahne ovaj blog sistem ili ja. (Pu, pu, pu.)

Opet sam promašila temu ponesena domaćom orahovačom, poslednjom u nizu “male tajne moje matore”. Smarala me trivijalnim tačkama umesto da mi prenese recept za dalji opstanak ovako maestralnog pića. Pitam gugl ali nije isto. Jebeš ga.

Sutra mi godišnjica podele patele na 5 kreativnih delova. Još jedna stavka u martovskom vokabularu.

I dalje veoma živa slika lekara iz urgentne i pitanje:

“Da li ste konzumirali alkohol?”

“Nisam”

“Uf, greška. Da jeste verovatno bi bili samo ugruvani. Tako svi Finci. Prva odbrambena linija protiv leda je hot cocoa with mint vodka.”

U našim razgovorima Katri stalno ponavlja da se od mog odlaska iz Finske vreme skroz poremetilo.

“Ti si imala sreću da doživiš prave smene zime, proleća i leta dalekog severa. Od tada ništa više nije onako kako bi trebalo da je.”

Nismo ni mi isti. Percepcije dobile PMS.

E zato volim fotografiju. Šta volim, voršipujem. I njenog tadašnjeg partnera, više nego talentovanog da uhvati fleš, split of second i ostavi mi večni raskol izmedju ranča i mog drugog doma.

Foto sešn ostao je živ zahvaljući ludom Kaletu, kontrabasisti iz Helsinkija. Zapucao par stotina km sa vojnom, transportnom torbom i zadatkom da me nateraju na frenetičan smeh, 48h posle teške operacije. To blesavo, kako samo severnjaci znaju da budu.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

 

Opet mašim poentu posta.

Koja je protkana kroz svako slovo, ali je konfuzno za shvatiti i pohvatati.

Da znamo unapred neke loše dogadjaje ne bi znali koji dobri su uvučeni u osnovnu nit i time nas oblikovali.

Koliko smo mali da ih dotaknemo.

(I naravno, kao završnica ide pesma finskog benda Poets Of The Fall, treća na albumu “Twilight Theater”.)