Da li želim da znam?

Martovsko sunce pamtim duže nego neke druge, regularno osunčane mesece.

Trojka, moj broj.

Umela je matora da mi nabije na nos kako sam joj dušu vadila tog trećeg u mesecu. I na kraju večeri ipak ostala u okviru trećeg dana poslednjeg meseca u godini. Došla na svet.

Trougao. Omiljen geometrijski oblik. Nije tako konačan i dosadan kao krug i četvorougao. Nikad ne znaš gde će uperiti svoje krakove. Koju stranu sveta pikira. Mangup neuhvatljivi.

Mart je ozvaničio fanfarama ulazak u oba blog sistema. Mojblog i WordPress. Samo su godine različite. Prvi, daleko bitniji po mnogo čemu, imao je draž drugarstva nalik Branku Kockici. Nešto za šta si uveren nekom, pozadinskom definicijom, da je stenovito trajno, uprkos soli, vremenu, promenama.

Drugi otvorila zbog dačmena i empatije. I ostala. Prvi je umro posle teške bolesti. Mojblogovska udovica sa dvadesetak dana prevare sa WordPressom.

Čitam razne blogove. Skoro svaki ima uredno ispisan motiv zbog kog je rodjen. Ja motive nemam. Uletim hirovito i korenje se uhvati pre nego smislim zašto je to tako. Džabe posle i skener za traženje. Prosto sam tu. Dok ne izdahne ovaj blog sistem ili ja. (Pu, pu, pu.)

Opet sam promašila temu ponesena domaćom orahovačom, poslednjom u nizu “male tajne moje matore”. Smarala me trivijalnim tačkama umesto da mi prenese recept za dalji opstanak ovako maestralnog pića. Pitam gugl ali nije isto. Jebeš ga.

Sutra mi godišnjica podele patele na 5 kreativnih delova. Još jedna stavka u martovskom vokabularu.

I dalje veoma živa slika lekara iz urgentne i pitanje:

“Da li ste konzumirali alkohol?”

“Nisam”

“Uf, greška. Da jeste verovatno bi bili samo ugruvani. Tako svi Finci. Prva odbrambena linija protiv leda je hot cocoa with mint vodka.”

U našim razgovorima Katri stalno ponavlja da se od mog odlaska iz Finske vreme skroz poremetilo.

“Ti si imala sreću da doživiš prave smene zime, proleća i leta dalekog severa. Od tada ništa više nije onako kako bi trebalo da je.”

Nismo ni mi isti. Percepcije dobile PMS.

E zato volim fotografiju. Šta volim, voršipujem. I njenog tadašnjeg partnera, više nego talentovanog da uhvati fleš, split of second i ostavi mi večni raskol izmedju ranča i mog drugog doma.

Foto sešn ostao je živ zahvaljući ludom Kaletu, kontrabasisti iz Helsinkija. Zapucao par stotina km sa vojnom, transportnom torbom i zadatkom da me nateraju na frenetičan smeh, 48h posle teške operacije. To blesavo, kako samo severnjaci znaju da budu.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

 

Opet mašim poentu posta.

Koja je protkana kroz svako slovo, ali je konfuzno za shvatiti i pohvatati.

Da znamo unapred neke loše dogadjaje ne bi znali koji dobri su uvučeni u osnovnu nit i time nas oblikovali.

Koliko smo mali da ih dotaknemo.

(I naravno, kao završnica ide pesma finskog benda Poets Of The Fall, treća na albumu “Twilight Theater”.)

 

 

 

 

Advertisements

Posted on March 2, 2016, in blogerska sećanja, finske impresije. Bookmark the permalink. 5 Comments.

  1. Šta bismo bez uspomena?

  2. aah, otkako baš nisam na blogu, tvoji su tekstovi među onima koji su mi najviše nedostajali – zaista, kod tebe nikad ne znam što mogu očekivati, a uvijek je zanimljivo, onako – svjetski 🙂

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: