Liberijana

Ima nečeg mističnog u teškim, kišnim oblacima koje trenutno posmatram kroz zatvorena vrata balkona. Ogrnuli su vrhove brda, tromo i sivo. Tu i tamo zavijori trag dima, toliko da podseti da proleće omašuje prag i igra školice “Sad ću, sad ću.” Vraća me u ostave i prašnjave kutije. Poput razmaženog deteta kome, s vremena na vreme, sklonite odredjene igračke, da zaboravi na njih. Pa nakon mesec dana radost nevidjena kada ih dobije natrag. Kao nove. Uvek je palila ta fora.

Jedan izvestan period mog života može se uporediti sa najgorom vrstom ciganske čerge. Aj tamo, aj ovamo. Zavežljaj na ledja i čizme skitaljke. Što manje to brže. Deviza. Poslovi su zvali na razglas, nije se imalo kad skupljati čaure zaostale. Niti osvrtati se za onim što mi je tužno gledalo u ledja ili zadnju šoferšajbnu.

Ne znam da li da nazovem to srećom ili Tantalovim mukama mojih bližnjih da sabiraju višak koji je, otprilike uvek, ostajao za mnom. Džidža bidže, poklone, knjige, četkice, boje, terpentine, stalke za torte, miksere, notese, kuvare i ostale skalamerije jednog nikad doraslog derleta. Isprate me dva zmaja koji su čuvali ulaz u pećinu i kačili Aladinu podsetnik da je sve tu, samo se čekala opomena pred isključenje, obično u zdravstvenom smislu.

Zahvaljujući kiši i dovijanju kako od ničeg doći do nečeg, izmigoljile su iz tog dela prošlosti ostavljene dragositnice namrštenog lica. “Gde si ti do sada?”

Tresnule su me tim pitanjem čim sam otkačila katanac sa vrata ostave u potkrovlju.

“Fuck off. Dovoljna mi je griža savesti zbog -biće brzo propas’ sveta-, Vi nemate rok trajanja!”

Crvena polica beneton crvene kuhinje iz samačkog stana, nonšalantno oslonjena na zid, crveno me pozdravlja znajući da ide u sigurnu kuću. Ranč. Zna, dobiće društvo nove drvenarije na sudoperi sa kariranim zastorima. Naslućuje, poslednja je selidba.

Ostalo sam, poput relikvija vadila iz kutija i sklapala im nove pozicije u kući.

Posetiću ovih dana, par knjižara, gvoždjaru i buvlju pijacu. Sa malo para dobiću sasvim dovoljno da osvetlim neke predstojeće dane.

I zaboravila.

To je bio cilj ove kiše, znala sam. Da, u mračnoj ostavi prepunoj uspomena zaboravim ponovno druženje sa hirurgijom, skalu koliki mi je sada prag bola i opet im mahnem sa tri majčine pm kada napipam izlazna vrata.

A ranč ozeleni i ocveta u znak dobrodošlice.

Šta ćeš lepše.

 

Advertisements

7 thoughts on “Liberijana

  1. ima svačeg magičnog u knjižarama, gvožđarama i na buvljacima… kad odlučimo da dojezdimo na jug i odazovemo se na onaj tvoj lepi poziv, već otprilike znam kakav poklon da spremam. 🙂

  2. čitam sinoć o tvom ‘čergarenju’, i onda jutros dobijem ovo od Nikola Kraus: “Uvek mi se dopadala pomisao da putujem s malo prtljaga, nekako volim taj osećaj da mogu prosto da odem, gde god da sam, u svako doba, bez imalo napora. Pomisao da me neki teret u tome sputava činila me nervoznom, kao da sam živela na površini zaleđenog jezera i da svaka nova klopka kućevnog života – šerpa, stolica, lampa – preti da bude baš ta stvar zbog koje ću propasti kroz led. Jedini izuzetak bile su knjige, koje sam pribavljala bez grča, jer nikad nisam zaista osećala da mi pripadaju.”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s