Monthly Archives: May 2016

Parastos za Mojblog — Balaševićevska depresija prvog snega

Ideja je da pokusamo da pronadjemo sto vise Mojblogera, da nadjemo termin koji svima odgovara i da organizujemo veliko okupljanje posle puno godina. Molim sve stare drugare da se uclane u FB grupu Parastos za Mojblog, i da pozovu sto vise ljudi, posebno da obaveste one koji nemaju fb profil, mejlom, telefonom, dimnim signalima, kako […]

via Parastos za Mojblog — Balaševićevska depresija prvog snega

Advertisements

Bez razumnog naslova

 

Razbuca me ovo vreme kao mudra, lukava žena nevernog muža. Ostavi me bosu, raščupanu i dezorijentisanu. Sunce mi izadje sa zapadne strane. Komšije me zatrpaju peskom, šoderom i mizerijom prolaznosti. Ubiju mi suštinu prostim razlaganjem na okvir i staklo. Ljudsko.

„Kako to misliš, sama?“

„Kao što vidiš.“

Onda muk. Naravno, kada im je Ja potpuna enigma sleganje ramenima dodje isto kao ceo roman. Nikad pročitan.

Uvuče se i paganski Djerman zajedno sa hrišćanskim Germanom. Podeli gromove i munje, izrezbari visinski, horizontalno, prožme čoveka osećaj mikroba, malenkosti. Možeš se nonšalantno popišati na zvanje, imanje, popularnost i ostale praškaste proizvode današnjice. I nad popom ima pop i na nebu grom.

Ali, ništa se ne radi. Svako se seti nekog pretka koji je nastradao od električne linije. Ćut! I ne talasaj.

Daj šta ima da se popije, pojede i da tračarimo. Živeli pagani i njihovi naslednici.

Nemam ništa protiv motivacionih tekstova, knjiga, citata. Mnogima je to Ok. Potrebne su im tudje reči, doživljaji i jednom smišljene, komercijalne reči da bi nastavili svakog dana istom trasom. Tabaju svoje staze potpomognuti izlizanim frazama. Klizavim.

Isto kao da obučeš nečije odelo samo zato što ti se dopada.

Žulja u nekom trenu kada postanemo svesni da smo samo svoji.

Nama je u primarnom genetskom zapisu sećanje izgravirano da nas muči i boli. Saturnovski. Mučitelj i Učitelj. Obavijeni  istim prstenom onoga što je bilo, vrtimo se u krug.

„The number you’re calling is not available.“

Nikada ne bih umela igrati ulogu javne ličnosti. Osmehivati se masi nepoznatih, davati na uvid sopstvene radosti, tuge, besove. Prostrti se ko Isus iako je, samo, propagirao ljubav, ne religiju. Eto, i njega su pogrešno razumeli. Dva milenijuma. Sića za prevrtanje u grobu.

Zamerile večeras jedinom muškom pripadniku na uplitanju u plejlistu dana za plakanje. Dale mu da drži metu u uglu sobe i jabuku u ustima.

Zamerila mi da ni ja nikada neću naći frajera zbog opaske Viljema Tela.

Neka.

Tu je Saturnov prsten da me stegne kada mi nabubri sećanje.

„Skinem ga“.

Kao sve što me steže.

Nema toga što stara trenerka i smotani jednomesečni mačići ne leče.

I lažem sebe.

Uspešno.

“Before you judge a man, walk a mile in his shoes. After that who cares? He’s a mile away and you’ve got his shoes.”

Billy Connolly

Billy Connolly

 

 

O ljudima, zverinju i beštijama

Slabo pamtim imena. Obična, redovna, štancovana. Pri prvom predstavljanju uleti u uvo i još brže izleti na suprotnu stranu. Neki drugi detalji ostanu upamćeni.

Neobična imena pamtim bez problema. Iz perioda življenja In The Capital City Of Serbia prva ulica koja je ostala do dan danas urezana je Tadeuša Košćuška. I ulica gde sam stanovala, Gospodar Jovanova. Da sam, kojim slučajem, živela u TK ispaljivala bih je ko torpedo kada me neko pita. Ovako sa Jovančom krene sa skoro neprimetnom zadrškom.

Ispred mene fino razvučen duvan boje starog zlata. Mašinica za punjenje, prazne cigarete sa belim filterom i limenka piva. Plejlista bez reda, pita od starog hleba, sira, jaja i šunke u rerni. Podatno otvorena tabakera čeka da je nafilujem.

Pri povratku iz seoske, retro prodavnice posmatram ono što je retko vidjeno. Starovremski ambar od letvica, sa prorezima za cirkulaciju vazduha. Dobro za kukuruz, dobro i za miševe. Urušena, zarasla tuglara. Potporni zid iznad potoka od pločastog kamena, onog što cakli na suncu. I ogromna žalosna vrba, kao dekor frejmu.

Ljudi se žene i udaju, umiru i sahranjuju. Sezona sadnje paprike ajvarke i paradajza uveliko počela, stigle jagode, sve je zeleno i puni vidokrug.

Stičem utisak time lapse-a ubrzanog budjenja.

U svemu.

Pas, stoka razmažena, sakrio mi jedini normalan nož koji imam u kući. U svadji smo. On laje, grize divljare stare šljive, ja ga ignorišem, uspešno.

Uvaljujem mačiće na kvarno. Uključim kameru na skajpu kada su budni, trapavi i smešni. Sa okama ko elijeni. Zaljubiš se u milisekundi u nevinost početka.

U medjuvremenu, delimo ogroman krevet na pola. Dovoljan je bio samo jedan dan mog odsustva da okupiraju celu sobu. Šta ću nego kapitulacija.

Ono što na mene deluje magično je poverenje koje imaju u mom prisustvu.

Onda, ipak, shvatim da smo daleko zaostali u odnosu na nemušta, životinjska pravila.

I kako?

Kako pustiti potpunog stranca u Tomove Života?

U koji Tom da ga uvedem a da, jadan prepadnut, ne pobegne pre nego i izustim neku uvodnu?

Forget it.

Kada bih mogla.

Rado bih zaboravila.

Ljude, zveri, beštije.

Izvinjenja bez klika Send.

Osmehe bez obrazloženja.

Izgovore bez pozadine.

Istetovirane scene.

Jeste li, ikada, uhvatili suton u nečijem irisu?

Onaj trag poslednjeg svetla pre nego sunce zamakne iza horizonta?

Ja jesam.

U nezapamćenom imenu.

Otresite mlade žene za koju bih pomislila da će živeti stotinu ljeta posle mene.

Pa ode.

“S one strane”

U deliću sekunde.

Čekam onu pitu s početka da se prohladi. Dok Randy Crawford peva “Give me the night”.

Četvoronožna banda nahranjena. Ko gde stigo, zauzeo busiju za spavanje.

Često svoj mir pronalazim u njihovom.

 

 

Odlazak upola cene

U uglu trema preostala mala gomila cepanica, kutija piljevine i pas na pojedenom kauču.

Simpatična džukela sa psihosomatskim tendencijama ka davljenju komšijskih pilića i skrivanju obuće. Inače ima dobru dušu.

Prijatnije je kada zapucketa vatra i zamirišu tek ispečene integralne zemičke.

Svič taster vrati me par godina unazad u ovo godišnje doba. Daleki sever, šesnaest otvorenih prozora u pretraživaču. Svi u vezi vremenske prognoze. Idemo na put, severnije, pa da proverimo čemu da se nadamo. Od sunčanih intervala do pljuskova sa grmljavinom. Normalno, ne mogu svi da pišu isto.

Tokom vožnje, zaista, svaka prognoza pokazala se tačnom. Deset km sunčano, ali crni oblaci nas sustižu, eto pljuska, eto grmljavine. Stajemo na piš pauzu ispred road house sa poetičnim nazivom “Smrdljiva birtija” (apsolutno slobodan prevod). Neki vežbaju, drugi piškaju, treći fotkaju.

Usputno prepričavamo anegdote iz života. Jedna je zakačila temu kako bismo želeli da odemo sa ovog sveta.

“Rodjak, koga bih mogla da nazovem sundjerom, izjavio je da želi kremaciju.” Katri progovara. “Medjutim, smanjio je troškove kremacije zbog dugogodišnje apsorpcije raznih vrsta alkohola time što je samo bilo potrebno upaliti šibicu blizu tela.”

Katri bi volela da bude drvo. Novotarija što se tiče transfera “na tamo”. Spakuju ti prah u finu mešavinu treseta i semenja pa porasteš i razgranaš se. Ja joj preporučila šljivu. Voršipuje našu domaću pa to ti je.

Pojavili se prvi kupci za ranč. Nema veze što ne prodajem niti mi je na pameti, još manje razglašavanje po ataru. Zato ima sasvim dovoljno materijala da pola sela ode u krematorijum upola cene.

 

Na jedno palidrvce.

Loši vremenski uslovi utiču na porast nivoa vodostaja gluposti u seoskom okruženju. Kada ne mogu da mi prebroje ljubavnike oni oglašavaju razne fiktivne prodaje.

Simpatični su mi. Kao ova moja blentava džukela. Baciš im kosku i ideš svojim putem.

 

“Pajo! Fajer!”

23h sever

 

The caterpillar effect

Veče je tiho. Šunja se, lagano, na prstima pravdajući bučan dan iza sebe. Prostire mi poznato milje satkano od komadića oblaka, zvezda, udaljenih planina.

Podilazi mi.

Bar pokušava.

Posle par dana borbe sa džunglom na ranču. Malo kidaju zglobovi uhvaćeni ukoštac sa raznim vrstama pomagala protiv satiranja korova.

“Brate, sestro!”

Nepoznat broj na displeju izaziva pitanje:

“Ko je to?”

“Kize, budalice.”

Pojavila se moja dobra vila u muškom obliku. Rafalskom paljbom izbacuje gomilu vesti.

“Udao sam se!”

“Udade se, Jagodo.”

Odgovaram.

Koliko puta me digao iz mrtvih ladno mogu da mu dodelim etiketu Sveti Kize u nekoj, mojoj izmišljenoj religiji.

Za dva dana dve lepe vesti.

Novi život na putu, novi život na putu.

Iste reči, drugačije značenje.

Isti ljudi, zakopčani u meni. Neko na zip, neki prišiveni za vjek i vjekov.

Kize je rajsferšlus. Onaj dupli, odozgo i odozdo. Gde god bio balavio je sa mnom kao tri babe na zadušnici. Onda je upao u žešći trip negde u Francuskoj plakajući, pri tom, meni na virtuelnom ramenu, da jedva čeka povratak kući.

“Gde si ti to, jbt???”

“Tamo gde se aždaja probudila posle lošeg dopa i pitala… Gde jaaaa Živim?”

“Hoćeš da me navodiš do tebe?”

“Jok neću… promuknuću namerno da mi glas liči na GPS voice.”

“Nadjem te.”

Znam.

Postoje muške dobre vile.

Kada više ne nalazim iskru ni u pocepanom smederevcu.

Kada se udaljim svetlosnim godinama od svih.

Kada ne prepoznajem sebe.

Pazite se trenutka kada ne prepoznajete sebe ni u najboljem selfiju. A kažiprst Vas boli od besomučnog skrolovanja.

Jebo ogledalo.

 

“Mali, šta ti treba?”

O smeha, o kaleidoskopa želja.

Frendovi koji umeju da podnesu brutalnu istinu. Onom kojom ošamariš sagovornika pa mu Nada Mamula tri dana peva posle tvog saopštenja. Oproste bez i jedne reči.

I ostanu. Jer te poznaju.

Retki su takvi.

Čuvajte ih.

“Par limenka piva i ti, kretenu.”

“Ne seri, ozbiljno te pitam, pričaj.”

Šta je potrebno zaglavljenoj magli u dolini uspomena?

Verovatno par šaka da je gurnu, jako, kao kada se ljuljaš pa hoćeš dalje i više.

“Samo se ti pojavi, Jagodo.”

Da

efekat gusenice

konačno

egzaltira.

 

Inadžije, gde ste da ste

Nekada davno, u gradu Nišu, moja malenkost kopala je po sopstvenoj liniji doživljaja umetnosti. Izmedju stihova, proze, uvukla se Boja. Zaživela. Pomalo nespretno, poput prvih koraka u ovom svetu, maglovito senčila gde je svetlost, a gde tama.

Bilo je tako prosto, kao u svakodnevnom životu. Znalo se gde su senke i gde izbija zrak.

Sujeta je došla u obliku rodjaka, samoukog slikara, samim tim, nadobudnog.

“Da sam na tvom mestu, nikada ne bih pokazao ovo nekom drugom.”

“Zašto?” Aj’ mi, vragolane, daj odgovor.

“Pa vidiš, ovde nedostaje perspektiva i igra svetlosti i tame da bi dočarali realnost.”

Aha.

Znači, to je Umetnost? Svetlost i Tama u igri nadmoći da bi, nama, običnim smrtnicima dala na uvid kako izgledamo u očima Monea, Goga, Rembranta, Paje, Djure itd, itd…

Zanimljivo.

Inadžija krenuo od početka. Obične olovke i Bagnalove knjige.

Inadžija gurao mesecima, godinama.

Sve do trenutka kada smo opet pili kafu i domaću, Sujeta i Ja.

Začudjen izraz lica bio mi je, više nego dovoljan.

Nije bilo potrebno ni da progovori.

Sve i svakog možete pustiti iz svog života.

Samo sebe i svoje talente nemojte.

Nikada.