Inadžije, gde ste da ste

Nekada davno, u gradu Nišu, moja malenkost kopala je po sopstvenoj liniji doživljaja umetnosti. Izmedju stihova, proze, uvukla se Boja. Zaživela. Pomalo nespretno, poput prvih koraka u ovom svetu, maglovito senčila gde je svetlost, a gde tama.

Bilo je tako prosto, kao u svakodnevnom životu. Znalo se gde su senke i gde izbija zrak.

Sujeta je došla u obliku rodjaka, samoukog slikara, samim tim, nadobudnog.

“Da sam na tvom mestu, nikada ne bih pokazao ovo nekom drugom.”

“Zašto?” Aj’ mi, vragolane, daj odgovor.

“Pa vidiš, ovde nedostaje perspektiva i igra svetlosti i tame da bi dočarali realnost.”

Aha.

Znači, to je Umetnost? Svetlost i Tama u igri nadmoći da bi, nama, običnim smrtnicima dala na uvid kako izgledamo u očima Monea, Goga, Rembranta, Paje, Djure itd, itd…

Zanimljivo.

Inadžija krenuo od početka. Obične olovke i Bagnalove knjige.

Inadžija gurao mesecima, godinama.

Sve do trenutka kada smo opet pili kafu i domaću, Sujeta i Ja.

Začudjen izraz lica bio mi je, više nego dovoljan.

Nije bilo potrebno ni da progovori.

Sve i svakog možete pustiti iz svog života.

Samo sebe i svoje talente nemojte.

Nikada.

Advertisements

Posted on May 5, 2016, in crtice iz života. Bookmark the permalink. 8 Comments.

  1. Sa prvim pasusom si me kupila. 🙂 Ne, naravno da se svoji talenti ne smeju puštati, nikada.

  2. ni ja 🙂 !! sladak i dobar tekst, a video ću poslušati kasnije (pokvarile su mi se slušalice 🙂 )

  3. preslušala, odličan video

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: