O ljudima, zverinju i beštijama

Slabo pamtim imena. Obična, redovna, štancovana. Pri prvom predstavljanju uleti u uvo i još brže izleti na suprotnu stranu. Neki drugi detalji ostanu upamćeni.

Neobična imena pamtim bez problema. Iz perioda življenja In The Capital City Of Serbia prva ulica koja je ostala do dan danas urezana je Tadeuša Košćuška. I ulica gde sam stanovala, Gospodar Jovanova. Da sam, kojim slučajem, živela u TK ispaljivala bih je ko torpedo kada me neko pita. Ovako sa Jovančom krene sa skoro neprimetnom zadrškom.

Ispred mene fino razvučen duvan boje starog zlata. Mašinica za punjenje, prazne cigarete sa belim filterom i limenka piva. Plejlista bez reda, pita od starog hleba, sira, jaja i šunke u rerni. Podatno otvorena tabakera čeka da je nafilujem.

Pri povratku iz seoske, retro prodavnice posmatram ono što je retko vidjeno. Starovremski ambar od letvica, sa prorezima za cirkulaciju vazduha. Dobro za kukuruz, dobro i za miševe. Urušena, zarasla tuglara. Potporni zid iznad potoka od pločastog kamena, onog što cakli na suncu. I ogromna žalosna vrba, kao dekor frejmu.

Ljudi se žene i udaju, umiru i sahranjuju. Sezona sadnje paprike ajvarke i paradajza uveliko počela, stigle jagode, sve je zeleno i puni vidokrug.

Stičem utisak time lapse-a ubrzanog budjenja.

U svemu.

Pas, stoka razmažena, sakrio mi jedini normalan nož koji imam u kući. U svadji smo. On laje, grize divljare stare šljive, ja ga ignorišem, uspešno.

Uvaljujem mačiće na kvarno. Uključim kameru na skajpu kada su budni, trapavi i smešni. Sa okama ko elijeni. Zaljubiš se u milisekundi u nevinost početka.

U medjuvremenu, delimo ogroman krevet na pola. Dovoljan je bio samo jedan dan mog odsustva da okupiraju celu sobu. Šta ću nego kapitulacija.

Ono što na mene deluje magično je poverenje koje imaju u mom prisustvu.

Onda, ipak, shvatim da smo daleko zaostali u odnosu na nemušta, životinjska pravila.

I kako?

Kako pustiti potpunog stranca u Tomove Života?

U koji Tom da ga uvedem a da, jadan prepadnut, ne pobegne pre nego i izustim neku uvodnu?

Forget it.

Kada bih mogla.

Rado bih zaboravila.

Ljude, zveri, beštije.

Izvinjenja bez klika Send.

Osmehe bez obrazloženja.

Izgovore bez pozadine.

Istetovirane scene.

Jeste li, ikada, uhvatili suton u nečijem irisu?

Onaj trag poslednjeg svetla pre nego sunce zamakne iza horizonta?

Ja jesam.

U nezapamćenom imenu.

Otresite mlade žene za koju bih pomislila da će živeti stotinu ljeta posle mene.

Pa ode.

“S one strane”

U deliću sekunde.

Čekam onu pitu s početka da se prohladi. Dok Randy Crawford peva “Give me the night”.

Četvoronožna banda nahranjena. Ko gde stigo, zauzeo busiju za spavanje.

Često svoj mir pronalazim u njihovom.

 

 

Advertisements

Posted on May 18, 2016, in crtice iz života. Bookmark the permalink. 12 Comments.

  1. Kad počnu slike da se ređaju, znači, uspelo je! I ne samo da je uspelo, primilo se, niklo. A to što nikne, na život svikne. Fantastično! Toplo.

  2. Uhvacen trenutak, taj poslednji zrak sunca na horizontu zovem sreca.
    Ne carpe diem, vec carpe momentum 🙂
    Beskrajno uzivala u citanju, hvala.
    Svako dobro Tanja,zelim

  3. Drago mi je 🙂 Svako dobro, takodje 🙂

  4. E! Baš ti lep ovaj dan 😀 I ova muzika mmmmmmm divota :*

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: