Bez razumnog naslova

 

Razbuca me ovo vreme kao mudra, lukava žena nevernog muža. Ostavi me bosu, raščupanu i dezorijentisanu. Sunce mi izadje sa zapadne strane. Komšije me zatrpaju peskom, šoderom i mizerijom prolaznosti. Ubiju mi suštinu prostim razlaganjem na okvir i staklo. Ljudsko.

„Kako to misliš, sama?“

„Kao što vidiš.“

Onda muk. Naravno, kada im je Ja potpuna enigma sleganje ramenima dodje isto kao ceo roman. Nikad pročitan.

Uvuče se i paganski Djerman zajedno sa hrišćanskim Germanom. Podeli gromove i munje, izrezbari visinski, horizontalno, prožme čoveka osećaj mikroba, malenkosti. Možeš se nonšalantno popišati na zvanje, imanje, popularnost i ostale praškaste proizvode današnjice. I nad popom ima pop i na nebu grom.

Ali, ništa se ne radi. Svako se seti nekog pretka koji je nastradao od električne linije. Ćut! I ne talasaj.

Daj šta ima da se popije, pojede i da tračarimo. Živeli pagani i njihovi naslednici.

Nemam ništa protiv motivacionih tekstova, knjiga, citata. Mnogima je to Ok. Potrebne su im tudje reči, doživljaji i jednom smišljene, komercijalne reči da bi nastavili svakog dana istom trasom. Tabaju svoje staze potpomognuti izlizanim frazama. Klizavim.

Isto kao da obučeš nečije odelo samo zato što ti se dopada.

Žulja u nekom trenu kada postanemo svesni da smo samo svoji.

Nama je u primarnom genetskom zapisu sećanje izgravirano da nas muči i boli. Saturnovski. Mučitelj i Učitelj. Obavijeni  istim prstenom onoga što je bilo, vrtimo se u krug.

„The number you’re calling is not available.“

Nikada ne bih umela igrati ulogu javne ličnosti. Osmehivati se masi nepoznatih, davati na uvid sopstvene radosti, tuge, besove. Prostrti se ko Isus iako je, samo, propagirao ljubav, ne religiju. Eto, i njega su pogrešno razumeli. Dva milenijuma. Sića za prevrtanje u grobu.

Zamerile večeras jedinom muškom pripadniku na uplitanju u plejlistu dana za plakanje. Dale mu da drži metu u uglu sobe i jabuku u ustima.

Zamerila mi da ni ja nikada neću naći frajera zbog opaske Viljema Tela.

Neka.

Tu je Saturnov prsten da me stegne kada mi nabubri sećanje.

„Skinem ga“.

Kao sve što me steže.

Nema toga što stara trenerka i smotani jednomesečni mačići ne leče.

I lažem sebe.

Uspešno.

“Before you judge a man, walk a mile in his shoes. After that who cares? He’s a mile away and you’ve got his shoes.”

Billy Connolly

Billy Connolly

 

 

Advertisements

Posted on May 25, 2016, in crtice iz života. Bookmark the permalink. 1 Comment.

  1. A mislim, baš večeras….

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: