Perice, skidaj gaće, stiglo varljivo leto

A meni paket iz grada.

Pao dogovor preko goluba pismonoše usputno zaboravljajući bitne stavke. Zbog hrane za životinjsku farmu ostala kratka za doručak neparnim danima.

“Snadji se”

To jedino i umem, onako, skroz profi. S’vajver, rasni, drusni, čupavi Snalazač. Na mom pustom ostrvu koje svakog dana zapljusne drugi okean. Kad mi koji po volji.

Pustila sam korov da slobodno buja u zabačenom delu dvorišta. Sklopila privremeni pakt do Velike Odluke. Koliko ih izbegavam toliko me saleću te, jednom izrečene Istine. Samo je potrebno pomiriti se s njima, makar i paktovski. Samo.

Nalete, ponekad, sasvim neočekivano i neželjeno, reči pokojnog brata: “Uplatiću ti put oko sveta!” Yo, bro’.. uplaćen je. Evo vrtim se ko ringišpil skoro će godina tome. (P.S. Dole ti je link za Mostove do Vavilona, imate neku konekciju gore, hm?)

Mirodjija, loza, kupina i gladiole uspešno maskiraju džunglu. Podseća na mene. Sav nabacan krš zabašuren opranom kosom i ćoškastim osmehom “u desno”. Ne vidi se ništa. I šta ima da se vidi? Tudja ruka svrab ne češka.

“Litije”

Sestra kupila novu kuhinju. Uz miris sveže zalepljene piljevine idu i sveže okrečeni zidovi. Lepo sam joj rekla da će me spominjati za deset godina. Jeblo je krečenje kad je vriska i cika u redovima paprika. A kičma samo jedna.

Da, litije. Celo selo peče roštilj i opija se na angro. Ohladjena radža, pivo i par štandova sa šarenim glupostima za sitnu decu. Razglas trešti, kolo, podrazumeva se. Stigla gastarbajterska familija i uči korake. Nonšalantno sam izbegla taj cirkus blenući u zvezdano nebo sa vrha ostrvske palme.

Poziv za svečani ručak prihvatila. Toliko luda nisam.

Prošlonoćna serenada

“Kako se stiže do tvog srca?”

Venom Cavom, valjda.

Kritikuje me da sam neozbiljna u ozbiljnoj diskusiji. Potkrepljenoj s pola litre vodke, kilo djusa i kilo leda. Gitarisanjem i budjavim hitovima Bi Džiza izrendisanim, pušačkim glasom. Odavno se nisam tako slatko smejala. Jbg, ja sam bila trezna s ove strane žice. Sav alkohol stuko on.

Bez zezanja, volela bih da me neko zavede ko tinejdžerku. Da izgubim ovo malo mozga što preostalo, brojim leptiriće i latice bele rade. Da ostane izgubljeno dečje srce, naivno i puno vere. Ne ovaj kamen isklesan tudjim rukama, pa delujem nedodirljiva. Da se glupavo smeškam, bez razloga i cupkam dok čekam zvuk pristigle poruke. I hukćem navlačeći tesne farke. Možda bih i štikle obula, ko bi ga znao, žensko je djavo.

Do kraja razgovora uspeo je da se otrezni i zaključi da nikom nije svirao gitaru i pevao. Pogotovo ne preko žice. Uteših ga da je vodka kriva za sve.

Udomljavanje mačeće brigade krenulo. Beli Betmen srećno udomljen, ostalo još 11 monstersa. Ovom prilikom oglašavam ostatak za uveseljavanje, razbibrigu kao i lekciju kako bi trebalo posmatrati život.

Igrajte se.

I više od mačaka jer mi nemamo devet života na raspolaganju.

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Posted on June 26, 2016, in crtice iz života. Bookmark the permalink. 1 Comment.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: