Venerine iluzije

Prodoran zvuk alarma nije rezultirao prekidanjem drugog, prodornijeg zvuka hrkanja. Prvi, drugi, treći, dvadeseti po redu. Već je petnaest minuta do sedam. Negde, krajičkom svesti hvatao je svaki alert i nastavljao da hrče. Brojeći ih u donjem nivou uspavanog uma. Podigao je tromo desnu ruku ka licu, prevlačeći dlanom preko čela, očiju, nosa, usana. Svetlost je poput šaljivog lopova ubadala pravo u zenicu.

“Jebem ti sunce, kad će penzija…”

Svako jutro ista pesma, isti scenario, pokreti. Osim kada se, u retkim slučajevima zadesi neka pored njega. Na ofingeru okačena košulja i pantalone. Blizu kreveta, blizu ruke i još uvek zatvorenih kapaka, napipaj i navlači. Pazeći, pri tom, na kosine golubarnika u potkrovlju. Dugo mu je trebalo da adaptira svoje ogromno telo na patuljaste razmere zidova. Golubarnik. Koji je voleo. Na sentimentalan način a ipak tako običan. To je jedino što mu je ostalo od pokojnog oca. Da… a onda je renovirao skoro svaki kutak koji ga asocirao na njega.

“Božeeee, kakva žena! Šta li je videla u meni? Dosadan sam ko ravna Vojvodina na geografskoj karti. I mali mi je. Šta mi je to trebalo? Mogao sam ovako da vozim još iks godina. Odradi posao uz pornjavu i teraj dalje. Mada..”

Svašta mu se vrzmalo po glavi dok je na brzinu obavljao jutarnji sled higijenskih potreba. Tog dana, narednog, sledeće nedelje.

Smatrao je sebe jednim od poslednjih bastiona “predratnih džentlmena” koji dami otvara vrata, sipa piće i ne prekida je dok govori. Smatrao je sebe pregaženim. Vremenom, tehnološkom stihijom, ubrzanim životom. Pa opet, nalazio tragove bunta da ispliva iznad površine i ponekad, istrči, ko tele ispred rude, ispred zakona sadašnjice.

Posao ko posao, u svakom je video potencijalnog protivnika koji bi, vrlo rado, ispružio nogu da ga saplete, samo kad bi se ukazala prilika. I čemu toliko obrazovanje kada će uskoro sve otići dodjavola? Često je sebi postavljao pitanja koja su uvlačila još veći nemir u njegov svet. Taj sopstveni mikrokosmos unutar četiri zida i u njemu kutak gde je živeo mir. I on s njim. Mala polica sa odabranim knjigama, par slika dece, nekoliko ikona, muzički uredjaj sa fluorescentnim plavim krugom, čaša vina. Povratak poljuljanog samopouzdanja kap po kap, reč po reč, stih po stih, akord po akord… I san.

Osim te proklete projekcije žene koja se uplela izmedju redova “Vladara iz senke” i Cetinskog glasom koji ga zove u ponore nemira. Izazovne, nedokučive uglove nepoznanice zvane “biti s nekim”. Osetio je neodoljivu želju za njenim prisustvom. Trgnuo se iz fotelje kao da ga je neko opekao i otišao pod tuš. Voda je preinačila potrebu te je slistio oveću čokoladu namenjenu detetu. “Nebitno, kupiću sutra drugu. Ako ne zaboravim.”

Najlakše je bilo opravdati postupke zaboravom. Pustiti novi dan da pokrije sećanja još jednim slojem prašine, naveče bez napora nastaviti čitanje na, bukmarkerom obeleženoj stranici i nasuti vina u čašu sa stalkom. Sitnice koje život znače. Makar bio i usamljenički.

Nije imao pojma da je zbog egzotičnog plesa Venere u Devici,

na dan kada je rodjen,

osudjen na osamu.

 

 

 

Advertisements

Posted on August 3, 2016, in twilight zone. Bookmark the permalink. 14 Comments.

  1. Je li bwe, jesi se ti to pelcovala za doooobre tekstove… i svakim danom sve bolje?

  2. Odličan post! Hoćemo joooooš 🙂

  3. Sjajno je ovo, T. Lepo, setno, i izmami ti uzdah. Kao da čovek čita neku priču Dušana Prelevića iz knjige “Voz za jednu bitangu”. A i pesma je fina :).

  4. Jedan od najboljih tvojih postova… Svaka čast!
    I odlična muzička pozadina.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: