Let there be sound

Zakopčao je poslednje dugme na crvenoj košulji i podigao glavu.Njegov odraz u ogledalu delovao je zadovoljno, radijantno šireći optimizam. Licu, osim osmeha, ništa nije bilo potrebno. Omiljen moto, inače, bio mu je “Smej se, time zbunjuješ neprijatelje”. Iako nije bio siguran u podatak da ih ima. Nehajno je zamahnuo prstima kroz kosu i stavio naočare. Coknuo zvučno, uperio kažiprstom i rekao “To je to!” Otvorio je vrata na kojima je stajala zlatna zvezda i natpis iznad nje “Star” i krenuo put scene.

Talas uzbudjenja dok je izlazio pred lelujavu masu stapao se u jedan ogroman cunami od nožnih prstiju do zadnje dlake na glavi. Navlačeći kaiš od gitare proverio je čivije i klimnuo kolegama. Ostalo je bila samo muzika.

Onako nasmejan i razdragan, ponesen dobrim vajbovima davao je, nesebično, improvizacije koje nikada neće, na taj način, ponoviti. I u tome je bila draž. To je punilo magacine njegovog unutrašnjeg sistema da, kada utihne i poslednji žamor on i dalje oseća snagu ujedinjenih duša.

Zato su umetnici dugovečni, osim u slučaju kada se predoziraju. Uvek je to imao na umu. Dovoljno za opuštanje, kreativnost, poželjnu dozu “bole me za sve dok su ljudi Oko mene Ok” i balansirao ko žongler na tankoj žici izmedju realnosti i nestvarnih snova. Neka nevidljiva rampa, uvek je bila tu da ga zaustavi u pravom trenutku. Od ponora do neba i jeste tanka linija. Tamo negde na sredini.

Iznenada, takoreći, bez povoda rodi se hit. Izmedju puknute trzalice, vriske male crnke iz prvih redova, kuglica znoja koje klize niz kičmu i tope zadnji bastion self difensa, osvane ko feniks nova melodija. Na nju nadoveže još par pesama koje žive u senci prve, ali nema veze. Ja bih samo da sviram i ništa više.

Njemu nije bilo potrebno više od toga. Od prvih sećanja na babu i njene besede o pronalasku sebe, nebitno na način, ili okolinu, mesto, kontinent, planetu, imao je tu dozu samouverenja da može ono što želi. I da želi ono što može. Znak jednako.

Strahove je ostavljao drugima. Kao dug, kao veresiju, kao zezanje. Što veselije.

Dogoreli žar na cigareti vratio ga je u stvarnost. Dovoljno da vidi horizont zagasito narandžaste boje, dovoljno da oseti poslednju toplotu na licu i osmotri mokra tela koja su skakala u jednom istom ritmu.

Njegovom.

 

 

 

Advertisements

Posted on August 22, 2016, in twilight zone. Bookmark the permalink. 2 Comments.

  1. Odličan.
    Neka bude zvuk!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: