Peyton Place

U mom selu miševi vole da igraju u kolu. Iz prostog razloga jer ne mogu svi da budu kolovodje. Neki zaigra i na keca. Zamislim ih u kostimima Diznijevog tipa i čak izazovu osećaj simpatije. Mršavi, bucmasti, visoki, malecni, mrgudi i dobrice. Ima ih raznih.

Da mi pojedu i zadnji ostatak džigerice, karakter mi ostaje isti. 

Srećom.

(“Kada bi i na ljude bila slaba kao što si na životinje.”)

Nisam, srećom.

Skuvam sebi ritualnu kafu, jaku, bez šećera, u omiljenoj šolji. Sačekam par minuta da dostigne level srkutanja, rastvorim cedevitu i toplo-hladno može da počne.

Oglasila sam kuću na prodaju. Podigla seosku prašinu i abrovima stresla paučinu. Uglavnom slušam ponude, malo pričam i smeškam se. Čitam izmedju redova Budenbrokove i Glembajeve. U primitivnoj verziji, mada ništa manje podmuklije. Ta osobina ne zavisi od obrazovanja, već od rasutog, pa skupljenog mleka u svakoj kući.

U medjuvremenu, dobila na poklon psa čuvara. Prethodnog sam izgubila. Deluje sasvim zadovoljavajuće krvoločno dok u sebi vrištim od smeha na bebeći, dobroćudni sklop insajd. Oni to ne znaju. Vizuelni i lajući utisak ostavlja ih na sigurnih desetak metara od dvorišta. Boxer sa imenom Palčica čuva svog ljuda i bandu mačaka.

Bruder Bane je jedini koji bez problema ulazi. Ne obazire se na njen lavež, priča s njom i plače. Lak je na suzu, mekog srca i neobično vezan za sestru koja se rodila mesec dana pre njegove ženidbe. “Nije mi važno gde si, samo neka je tebi dobro. Ne čini čoveka kuća, ni odelo, šta god da odlučiš ja te podržavam.” Donosi mi zreli, mirišljavi paradajz, vinogradarske breskve, tugu. Što smo zbirno ostali jednocifreni.

Nasuprot njemu, iz susedne kuće svakog dana druga verzija “Odlazak gradske dodjoške”. Izmiksali su u blenderu emocije da ih dugo, dugo ispijaju ’cause Winter is coming. Činjenica i gorka istina je da nemaju pojma ko će im biti sledeći komšija. Nije im svejedno.

Ja, uglavnom, samo slušam i malo pričam. Ah da.. i smeškam se.

Sećam se, iako sam bila mala, da je matora gledala seriju Gradić Pejton. Sa komšinicama prevrtala dogadjaje iz iste zajedno sa socem od kafe. Preteča Male Neveste i ostalih “ne zna se ko koga, kada, zašto i zbog čega”. Tada je bila jedina i željno se iščekivala svaka epizoda, koja je, avaj, išla samo petkom uveče. Nije mi bilo jasno tada (sada još manje, bruka), čemu tolika pometnja oko malih ljudi iz televizora. Puno zanimljivijih priča bilo je u knjigama.

Dosta toga se promenilo poslednjih nekoliko decenija, samo nepresušna želja za prostiranjem tudjeg veša nikako ne bledi.

Ne verujte ljudima kojima se u tonu oseća pravdanje. Da nisu zasrali ne bi intonacija tekla suprotnim tokom. Zasijala bi im u oku čista, bistra suza kao bruderu Banetu.

Al’ nije svako kao Bane.

 

 

 

Advertisements

Posted on August 23, 2016, in crtice iz života. Bookmark the permalink. 4 Comments.

  1. Znači, vraćaš se u grad. BG, NS ili NI? Nadam se da ćeš dobiti finu lovu za kuću 🙂

  2. E, nema veze sa seoskim naravima i karakternim brukama, al me podseti – Gradić Pejton je prestao da s eprikazuje kada je Tito “na televizoru” nešto počeo da kritikuje tu “neku seriju, neki GP”. Kamo sreće da sad neki Tito zaustavi ove Sulejmane i neveste.
    Kako znaš, poznat mi je taj mentalitet. I sve mi je jasno. I baš ako im je, dovedi im bre neke krimose, onda će tek shvatiti koga nisu znali da poištuju.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: