Monthly Archives: September 2016

Slide on lamela

Pišti mi nervni ventil.

Ko mi kriv kada mi je noga predugo na kočnici.

“Pusti kvačilo! Odlepi se od kočnice!”

Vozačke sveznalice. Jok, piči po gasu pa gde se zaustaviš. Ispred Hiltona nećeš sigurno, pre će biti neki jarak ili svinjac ako imaš sreće. Da je meko i manje škodljivo po limariju. Prljavština se opere. Spoljna.

Na razmetljivce ne pištim, šištim ko zvečarka. Ili Popokatepetl u najboljim danima. Jebo ježa u ledja svedok erupcije. Čak i znanje ako je loše interpretirano ima kontraefekat. Za minorno materijalno neću ni reč da potrošim. Moja počivša porodica mi je dovoljan dokaz uzaludne štednje i još uzaludnijeg trošenja. Pa mi bude svega preko glave. Obični smo ljudi. Ali je daleko lakše kada nas ima više. Ovako samotno, moram da budem istovremeno diplomata, sudija, porota i dželat. I da nastavim da živim sa tom činjenicom. Da je svaka odluka, reč, akt, moje delo.

Poželim da stisnem naglo tu famoznu kočnicu i ostanem bez teksta, bukvalno. Da neko bude ta “kočnica” i zaustavi me.

U pokretu, pogledu.

A ja se, kao, dobrovoljno predam.

I stanem.

 

 

My way

Ono kad shvatiš da je tvoj način pojedinačna sintaksa poimanja i imanja.

Da, kada nešto želiš, moraš da insistiraš na onom nasledjenom genu tvrdoglavosti i neodustajanja.

Budeš dosadan.

Hej,

samo “pain in the ass” uspevaju.

Probiješ zvučni zid odozdo,

kroz mulj,

gejzir šiba,

a ti sijaš.

Blatnjav i crn.

To.

To!

Došla sam na ranč prilično nadrkana. Ona kap koja prelazi čašu opasno se ljulja već neko, ozbiljno vreme. Niti pada da isfleka skupocen stolnjak, niti se vraća gde joj je mesto. Ljuljam se, zajedno s tim agregatnim stanjem, variram izmedju bezobrazno iskrene i podnošljivo sablažnjive, stojim na sredini i dozivam samo svoj um da presudi. Surovo i delimično krvavo. Dok ne bocneš viljuškom.

Momentalno su osetili bez ijedne izgovorene reči.

Vidi mi se.

Neko sam kome se sve vidi.

Pa mogu da ugrabe odstupnicu.

Da kombinuju svoje laži sa mojom istinom.

Jedino što ja pokušavam je da, donekle, razumem.

Kako je to, bez dana škole, jednog roditelja, svakim jutrom kao novom turom mučenja i zabijanja eksera ispod nokta. Jedva čekaš da odrasteš, dovoljno da se udaš. I ništa ne naučiš. Jad i beda donose samo otužni ukus da neko, počev od Boga, u kog te zaklinju, želi tebi dobro. Na čudan način. Hm. Tvoje je da ga poštuješ i zauzvrat mrziš, zavidiš svima oko sebe. Sasvim dobra definicija religije balkanskog podneblja.

Samo nemoj da jedeš meso.

I nemoj da lažeš da hraniš moje mačke.

Iako ostavim dovoljno hrane i novca za tu, osnovnu potrebu.

Borim se ko David protiv Golijata dok ih nahranim.

I progutam te iste laži.

Onima koji kliknu na link ovog bloga dugujem jedno objašnjenje.

Pisana reč ima jednu kletvu: “Šta je pisac hteo da kaže?”

Mislim da lažu s tim, jer ako se više ljudi nadje u napisanom misija je ispunjena.

Trebalo bi, samo, prepoznati se.

Ja se ne prepoznajem.

Te Vam opraštam.

Nije lako poravnati sopstvenu liniju sa ostalim.

Izaći iz svog tripa i uleteti u tudji.

Možda ima više, možda manje, kako izvagati?

Ne biti ismejan, kompromitovan, smanjen?

Uh…

Kako god.

Manje ili više, dobro ili loše, lekcija ili šamarčina.

Elvis left the building.


A Vi,

potrudite se da ne budete uzrok napuštanja zgrade.

 

 

 

 

Ring (of hell)

There will always be those pathetic individuals

who need an animal to do their fighting for them.

starafotkapasa

 

Uzavrela masa ljudi tiskala se na ulazu u halu. Večeras je finalna borba. Ja se borim. Po ko zna koji put nadaju se da ću izgubiti. Daju zadnju paru kladioničarima zadriglih vratova, sa pljugom u uglu stisnutih usana. Imaju sitne oči cinično nasmejane, ugašenih zenica. Večeras odlaze u javnu kuću nabreklih pederuša, svaka novčanica zaradjena na meni. Da li je sve zbog novca? Da li moja pseća koža toliko vredi?

Ko će me proklinjati, a ko blagosiljati ovog puta? Dok se ja samo borim za goli život. Da još jednom oližem rane, dobijem sočan, krvavi biftek, naslonim glavu na svoje šape i uživam dremajući na popodnevnom suncu.

U publici nastaje komešanje, pravi se prolaz suprotnoj strani. Uvode protivnika. Mašu prljavom krpom ispred njegove njuške. Viču. Glupi ljudi, to nije potrebno.

Dahćem glasno, osećam svaki napeti mišić, diže se prašina oko mog kaveza, borba može da počne.

Fokusiram protivnika kroz zavesu satkanu od dima i čestica podignutih sa zemlje. Nazirem talase uzbudjenih lica, podignute ruke koje me bodre. Kandže upadaju u meku trinu, adrenalin skače u iščekivanju da me prvi napadne i razjari me. Stojim mirno dok se mojoj lobanji približavaju slinave desni naoštrenih očnjaka. Nema ožiljaka na telu, novajlija. Neće ih ni imati…

Osećam bol, ujed, opet i opet.

Ne, nemoj! Ubiću i tebe.

Snažnim čeljustima hvatam naivno biće i dižem poput pera, jezik prepoznaje ukus straha i krvi probijenih vena, stežem čelični obruč dok ga bacam nazad u prašinu i otiske cokula. U magnovenju vidim njegov zbunjeni pogled tren pred samrtni ropac. Pada pokidanog vrata i poslednji trzaj je tu. Još jedan… opet sam pobednik. Udišem miris smrti a nikada življe nisam se osećao.

Tapše me vlasnik po ledjima i nerazumljivo mumla. Ništa ga ne razumem. Nije ni važno. Čeka me biftek i jedan dan odmora i dremeža. Rane k’o rane, zarastu brzo. Moji ožiljci garancija su opstanka. Čekaj! Da povučem recku u mom kavezu, da ne zaboravim koliko sam ih poslao na put bez povratka.

A ljudi?

Izlaze iz arene razmišljajući gde da utole žedj i otvore diskusiju o tome kako sam nepobediv i nemam dostojnog rivala. Nestrpljivo očekuju moju narednu borbu s nadom da priča menja tok i ime. Pobeda gubi smisao i postaje dosadna ako se stalno ponavlja.

Onda kreće nova opklada, novi ulog, tudji kavez.

I neka druga, lancima vezana životinja.

 

Arhiva MB, 29.10.2008.

Visible Eclipse

“Ne bih da ti remetim koncepciju, ali mislim da si premašila svoj limit.”

Iz, do tada, pognutog stava, nesvesna pulsirajućeg bola u kičmi, vratu, rukama, trepavicama, izvila sam svoje telo do stava tek upaljene sveće.

“Ti to nešto na moj račun?” Sevnuo je smrtonosni zrak iz očiju u istom trenutku kada i izgovorene reči. Dart Vajder bije varjačom gde sekira neće. Fotošopiraću mu je u fluorescentno zelenu čim se dohvatim kompjutera umesto kašike.

Mada, varjača deluje daleko erotičnije od klikanja plastičnim mišem.

Pogledao me je sa dubokim saosećanjem. Prenebregnuo moj, ničim izazvan, revolt u svakom smislu i klimnuo glavom udesno podižiću rame istovremeno. Ubi me telesnom gestikulacijom bez da izgovori “A”.

A ne.

Ne lomim se ja “in public”. Pa nek je i best friend forever. To čudo osmo nije dostupno ikom osim četiri nema zida.

“Dobro. Hoćeš sutra da ti donesem diklofenak retard ili ibuprofen?”

“Retard sam i bez naznake. Ne, hvala.”

“Smrt u diskoteci? Ne, hvala? Bože, ne ličiš na sebe.”

“Naprotiv. Ovo sam ja u sirovom stanju. Nit pečena, nit barena. Sirova do koske!”

Lunarna eklipsa samo što nije. Zajedno sa retrogradnim Merkurom i sjebanom Venerom.

Ako bi neka planeta trebalo da ima poštedu u svakom obliku onda je to ona koja veliča pozitivnu emociju najčistijeg oblika. Da joj Mesec dodje kao ulični okrugli fenjer dok pleše sa svojim voljenim i deli neodoljiv osmeh, iako je nikom drugom upućen osim Njemu.

Samo zrači.

I voli.

moon-ring

Punkt na Ćupriji

Šetajući sopstvenom stazom bitisanja upoznala sam ljude sa različitih strana sveta, toliko da ih sabiram dosadilo bi mi pre nego dodjem do sto. Ono što je meni ostalo u sećanju su nasmejana lica, neka izbledela, neka se izbrisala od silnog podsećanja, svašta je otišlo u folder “bili smo pijani, veseli i razuzdani, do te mere da ujutru, ne da ne znaš gde su ti gaće nego u kom se gradu nalaziš”. Učila da živim sa tudjim kulturama, davala smernice deci kojoj engleski nije maternji, pomagala oko domaćih zadataka i navijala da se ostane u sedlu. Čak i kad se iz istog padne. Gledala ispod površine. Laserski. Instinktivno. Pa glupo racionalno nekako isplivalo. Kao govno. Sve mu jebem otpadno. Ako te glava ne izda dupe ‘oće garant.

Zapisivala anegdote da ne izvetre iz suviše otvorenog uma. Ne valja kada su svi ventili “na izvol’te”. Ne valja, ali tako su resetovani u kodu.

Imamo pamet za izvoz. Količina je predimenzionirana za planetu pa izvozimo u Zemlje Nedodjije. I druge solarne sisteme. Po šablonu “ko da više”.

Samo daj više.

Najviše.

Najlepše.

Najbolje.

Što me podseti na jednu izreku “Čovek bi da od svakog bude bolji, osim svog deteta”.

Sreća te Hitlerovi roditelji nisu bili ambiciozni.

Početkom novog milenijuma, uz dve rečenice ubedjivanja od strane prijatelja, osvanuh u turističkom obilasku sajma medicine. Zabole me za sajam, obilazila sam grad i upijala duh prošlosti na svakom uglu. Ono što se, podmuklo, uvuklo uz divljenje očuvanoj arhitekturi bilo je neprijatno. Docenti, magistri, doktori sa kompletnim asortimanom psovki i nedoličnim ponašanjem. Stoka sa dve diplome i redovnom katedrom. Stoka bez osnovne kulture i zlatnom Visa karticom. Bila sam posramljena. Ne lično. Ili progovoriš neki strani jezik, ili se praviš nem. Sramota jer smo prezentovali Srbiju. Kakva da je, naša je. Pupak nam tu odsečen. A mi bili sve, samo ne pojedinci. Sa i bez diploma.

Slična situacija početkom 90-ih. Daleko ostrvo i mi kao predstavnici bivše Juge. Dva šofera i dve flaše vina ispod stola. Bruka. Pijani pokušavaju da isfoliraju osoblje. Došlo mi je da se odselim iz univerzuma.

Ne možete zajebati konobara. Aksioma, ljudi, aksioma.

Čuveno APP na kraju računa Oni su izmislili.

Onda zalutaš, followed by roots, u ruralne krajeve. Gde je Beograd, Niš i stočna pijaca highlight živlenija i pitaš se: koja je poenta svega?

Pa baš to. Kome je šta zenit u zajebavanju zvanom život.

I šta naučimo iz istog.

Mahanje sa par diploma ispred nosa doživljavam kao ventilator.

Osrednje jačine.

Deda po majci mahao samo muholovcem.

Mudrost je delio.

A mudrost ko mudrost.

Nekom vrlina, nekom mana.

Zavisi ko kako gleda.

I odakle gleda.

you-are-here1

 

 

 

Rubeole moje Lole

Spadam u generaciju kojoj su prvi pojmovi uz “mama i tata” bili autoritet, (straho)poštovanje i poštenje. Svaki novi centimetar na ragastovu označavao je ne samo visinu, već širinu, dubinu i volumen  budućeg čoveka. Do puberteta i budjenja, takozvanog, bunta, mada smatram da je to puko odlepljivanje “etikete” sa originalne “ambalaže”. Bujica hormona bez kompetentnog kormilara zbrisala bi i Keopsovu piramidu, kamoli novopridošlicu u svet odraslih.

S. je bila na piratskom brodu. Znači kormilo dohvati ko stigne. I moja bff. Sitne gradje, totalno drugačija od njene matore. Keva joj bila grom žena u svakom smislu. Visoka, krupna, autoritativna ličnost. Kad S. zasere i nama su se tresle gaće.

I tako dodje vreme pred kraj prvog polugodja završne godine. Period kada su roditelji dolazili samoinicijativno u školu da provere da li će se crveneti ili ponositi na roditeljskom. Obično su dolazili gonjeni prvim razlogom. Meni dodje ćalac, poker face, profesorka balavi nad njim, malo me hvali, malo kudi (turneje, turneje…), sve u svemu prosek. Posle toga, moj matori me zagrli i samo pita kako to da imam trojku iz engleskog a planiram da studiram isti. “Duga priča!” Poljubim ga i to je to.

Medjutim.

Ničim izazvana, pojavila se gore pomenuta matora moje S. Stojimo na balkonu i iz daleka naziremo grimase koje proizvodi slušajući smora od naše razredne. A ona kao navijena. Neopravdani, jedinice, drsko ponašanje, blabla. Au.

“Najebala sam. Može svašta da se desi, a ti budi spremna za bežanje.”

Najbolja drugarica. U bunar? U bunar! (Jebla me empatija)

U tom, razredna završava Pilatov posao, teta Ljubica okreće glavu ka nama i pokazuje rukom S. da sidje do nje. Uputi mi S. jedan značajan pogled i ode. I eto mene, na balkonu, posmatram preteču latino američkih saga. Posle kraće prepirke, krenu ruka iz ramena i zveknu mušku šamarčinu mojoj “rebel” drugarici. Ne znam kako je njoj bilo, ali meni je zvonilo i za kraj godine u ušima. Obe posramljene, omanule, majka kao roditelj, S. kao ćerka. Jer ćaleta je izgubila dve godine pre toga. Čuveni advokat izgubio je životnu parnicu u korist kancera. Teta Ljubica demonstrativno izlazi iz škole, S. trči uz stepenice i pravac WC. Znam šta sledi, bežanje s časova, utešiteljski stav i brdo maramica. Krenem za njom.

Plače ko kiša i ponavlja:

“Ja se kući ne vraćam! Kako je nije sram da me ošamari pred celom školom?! Videće ona!” Jeca i deklamuje.

“Hajde, ne drami. Biće to zaboravljeno do večeras. Videćeš.”

“Ne! Idemo kod Željka.”

E ako te momak ne spasi u ovakvoj situaciji, niko neće. Mislim u sebi i klimam glavom. Saučesnik u sveopštem bežanju (ja) skuplja stvari iz učionice, obaveštava društvo o dramatici novonastalih okolnosti i kida sa S.

Znate ono kad kola krenu nizbrdo? Ili nijedna nesreća ne ide sama?

 Skroz tačno.

Ni manje, ni više, Željko je uhvaćen in flagrante. Računajući, valjda, na to da je S. u školi i nema teorije da ga neko nahvata u šteti. Uh, sine…nakon, više nego neprijatnog suočenja sa Željkom i njegovom ljubavnicom, zaključanoj u drugoj sobi (da je S. ne likvidira), ulazimo u lift i ja ne znam šta da uradim pametno. Udarac za udarcem. Skliznula je ledjima niz zid i zajecala. Grlim, ćutim.

Ništa momak, ništa kuća, kod mene tek nema šanse. Kud ćemo, šta ćemo, odlazimo na kafu u kafić zajedničkog frenda. On je, zapravo, školski brata od S. ali u ovom trenutku pokazao se kao savršen saveznik. Nudi joj privremeni smeštaj u stanu koji je prazan, dok se situacija ne smiri. Donekle pripitomljena (par votki i smrtonosnih espresa) pristaje na opciju.

Par dana kasnije, sve je došlo na svoje mesto. Uz moju malu pomoć. Nabijala mi je na nos neko vreme kako sam je izdala, da bi na kraju ipak priznala: “Ok je što si tako uradila, Ljubica bi i tebe išamarala. I Petsi (pas) mi je užasno nedostajala.”

I danas smo neraskidivo vezane. Valjda što zajedno preležale “male boginje odrastanja”.

Ko bi ga znao.

'I'm not giving you a lift. If you want to run away from home, run.'

‘I’m not giving you a lift. If you want to run away from home, run.’

Elvis Hasn’t Left The Building

Nebo se danas sapliće o neke nadolazeće oblake. Onako, mrzovoljno, baš me briga ako padnem, mekano je.

Gledam ga od ranog jutra i mislim se, pa kad može ono što ne bih i ja? Neko vreme unazad, uspeta na čarobni pasulj peckam Džina kamenicama. Svaki treći put češne se, nehajno, mada odvaljujem iz sve snage. Dižem ruke i ja, okačim se kramponima na džinovski gležanj i Vozi, Miško! Ne kamenice, TNT i Hidrogensku Bombu da mu bacim ne bi se lecnuo. Čak i ne primećuje da sam slepi putnik kroz vreme, dimenzije i na njegovoj nozi. Gazi lagano i opušteno, svud mu mahovina od onih koji bujaju samo u senci. Boli ga uvce da li je u pitanju Takakiospida il’ Tetraphidospida, u svakom slučaju, primitivna je vrsta u pitanju, so Why bother?

Kad, ne lezi vraže.. vidim još njih okačenih na nedipiliranoj potkolenici. Nisam usamljen slučaj, samo sam ta dva pojma odvojeno.

Radujem se.

Ako nas ima dovoljno do glave možda i oborimo skota.

Mekano.

 

“People, don’t you understand
The child needs a helping hand
Or he’ll grow to be an angry young man some day
Take a look at you and me,
Are we too blind to see?
Do we simply turn our heads and look the other way?”

Balans

Kažu neki pametni ljudi da bi i Zemlja bez ravnoteže potonula na dno vasione. Nije da im ne verujem, završili silne škole, fakultete, istraživali,merili i premeravali. A mrdnuli nisu sa te iste ekliptične loptice. Sigurno su prepametni.

Ravnoteža je čudna materija. Ima bezbroj obličja i varijacija na istu temu. Evo, čak i jogurt nazvali balance.

Zamislite milijarde duša koje imaju sopstveni sistem ravnoteže. Ne može se ispisati do sudnjeg dana kome šta vraća tasove na istu liniju. Da smo mirni sami sa sobom, na prvom mestu.

Zašto ovo? Pratim, skoro od početka, putopise naše Sneže (http://www.snezanaradojicic.com/). Valjda što sam zodijački inficirana putovanjima, njene besede gutam u dahu. Pogotovo sada, kada je u Japanu. Svaka reč, slika, opis odiše ravnotežom u svemu. Ista daje sva ona pozitivna obeležja ljudske rase: ljubaznost, čovečnost, brigu, pažnju, poniznost, jednakost itd. Spava u šatoru, kuva na primusu, kupa se sa litrom vode i prevalila je obim planete. I stiče iskustvo koje će osvanuti mnogo puta u vidu naslova knjige. Respect.

Sa druge strane, stoji pošteda u vidu naslovnih vesti i objava na društvenim mrežama. Onoga što se dešava na brdovitom Balkanu. Well.. ništa spektakularno nije propustila. Ni ja, sutradan, neću pričati unucima o lokalnim dešavanjima već o tradiciji i onom što sam doživela špartajući Starim Kontinentom.

Možda samo budemo crtali naše imaginarne svetove u velikoj svesci. Kao Andja i ja, pre neki dan. S njom vraćam ono dete u sebi koje je posedovalo savršen balans. Levi list moje žvrljotine, desni list Andjine. Opružene na krevetu igramo se drvenim bojicama.

“Je l’ sutra petak?” Pita me.

“Ne, sutra je četvrtak.”

“Četrtak?”

“Jeste. Posle četvrtka je petak.” (Usputno se upinjem da se ne smejem na njeno “četrtak”).

Podiže značajno obrve, oke joj zasijaju i sva važna kaže:

“U petak nosimo igračku u vrtić!”

To su jednaki tasovi kada si star četiri leta.

Prošle večeri stigle su prenatalne fotke jednog budućeg pevača. Nasledio je muzičke gene, hvala savremenoj medicini i tehnološkom napretku što nam omogućuju uvid u nerodjeni život.

Kada bi nam tako rifrešovali osnovne pojmove ljudskosti

verovatno bi bili ko Japan.

stopalo malo