Punkt na Ćupriji

Šetajući sopstvenom stazom bitisanja upoznala sam ljude sa različitih strana sveta, toliko da ih sabiram dosadilo bi mi pre nego dodjem do sto. Ono što je meni ostalo u sećanju su nasmejana lica, neka izbledela, neka se izbrisala od silnog podsećanja, svašta je otišlo u folder “bili smo pijani, veseli i razuzdani, do te mere da ujutru, ne da ne znaš gde su ti gaće nego u kom se gradu nalaziš”. Učila da živim sa tudjim kulturama, davala smernice deci kojoj engleski nije maternji, pomagala oko domaćih zadataka i navijala da se ostane u sedlu. Čak i kad se iz istog padne. Gledala ispod površine. Laserski. Instinktivno. Pa glupo racionalno nekako isplivalo. Kao govno. Sve mu jebem otpadno. Ako te glava ne izda dupe ‘oće garant.

Zapisivala anegdote da ne izvetre iz suviše otvorenog uma. Ne valja kada su svi ventili “na izvol’te”. Ne valja, ali tako su resetovani u kodu.

Imamo pamet za izvoz. Količina je predimenzionirana za planetu pa izvozimo u Zemlje Nedodjije. I druge solarne sisteme. Po šablonu “ko da više”.

Samo daj više.

Najviše.

Najlepše.

Najbolje.

Što me podseti na jednu izreku “Čovek bi da od svakog bude bolji, osim svog deteta”.

Sreća te Hitlerovi roditelji nisu bili ambiciozni.

Početkom novog milenijuma, uz dve rečenice ubedjivanja od strane prijatelja, osvanuh u turističkom obilasku sajma medicine. Zabole me za sajam, obilazila sam grad i upijala duh prošlosti na svakom uglu. Ono što se, podmuklo, uvuklo uz divljenje očuvanoj arhitekturi bilo je neprijatno. Docenti, magistri, doktori sa kompletnim asortimanom psovki i nedoličnim ponašanjem. Stoka sa dve diplome i redovnom katedrom. Stoka bez osnovne kulture i zlatnom Visa karticom. Bila sam posramljena. Ne lično. Ili progovoriš neki strani jezik, ili se praviš nem. Sramota jer smo prezentovali Srbiju. Kakva da je, naša je. Pupak nam tu odsečen. A mi bili sve, samo ne pojedinci. Sa i bez diploma.

Slična situacija početkom 90-ih. Daleko ostrvo i mi kao predstavnici bivše Juge. Dva šofera i dve flaše vina ispod stola. Bruka. Pijani pokušavaju da isfoliraju osoblje. Došlo mi je da se odselim iz univerzuma.

Ne možete zajebati konobara. Aksioma, ljudi, aksioma.

Čuveno APP na kraju računa Oni su izmislili.

Onda zalutaš, followed by roots, u ruralne krajeve. Gde je Beograd, Niš i stočna pijaca highlight živlenija i pitaš se: koja je poenta svega?

Pa baš to. Kome je šta zenit u zajebavanju zvanom život.

I šta naučimo iz istog.

Mahanje sa par diploma ispred nosa doživljavam kao ventilator.

Osrednje jačine.

Deda po majci mahao samo muholovcem.

Mudrost je delio.

A mudrost ko mudrost.

Nekom vrlina, nekom mana.

Zavisi ko kako gleda.

I odakle gleda.

you-are-here1

 

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s