Ring (of hell)

There will always be those pathetic individuals

who need an animal to do their fighting for them.

starafotkapasa

 

Uzavrela masa ljudi tiskala se na ulazu u halu. Večeras je finalna borba. Ja se borim. Po ko zna koji put nadaju se da ću izgubiti. Daju zadnju paru kladioničarima zadriglih vratova, sa pljugom u uglu stisnutih usana. Imaju sitne oči cinično nasmejane, ugašenih zenica. Večeras odlaze u javnu kuću nabreklih pederuša, svaka novčanica zaradjena na meni. Da li je sve zbog novca? Da li moja pseća koža toliko vredi?

Ko će me proklinjati, a ko blagosiljati ovog puta? Dok se ja samo borim za goli život. Da još jednom oližem rane, dobijem sočan, krvavi biftek, naslonim glavu na svoje šape i uživam dremajući na popodnevnom suncu.

U publici nastaje komešanje, pravi se prolaz suprotnoj strani. Uvode protivnika. Mašu prljavom krpom ispred njegove njuške. Viču. Glupi ljudi, to nije potrebno.

Dahćem glasno, osećam svaki napeti mišić, diže se prašina oko mog kaveza, borba može da počne.

Fokusiram protivnika kroz zavesu satkanu od dima i čestica podignutih sa zemlje. Nazirem talase uzbudjenih lica, podignute ruke koje me bodre. Kandže upadaju u meku trinu, adrenalin skače u iščekivanju da me prvi napadne i razjari me. Stojim mirno dok se mojoj lobanji približavaju slinave desni naoštrenih očnjaka. Nema ožiljaka na telu, novajlija. Neće ih ni imati…

Osećam bol, ujed, opet i opet.

Ne, nemoj! Ubiću i tebe.

Snažnim čeljustima hvatam naivno biće i dižem poput pera, jezik prepoznaje ukus straha i krvi probijenih vena, stežem čelični obruč dok ga bacam nazad u prašinu i otiske cokula. U magnovenju vidim njegov zbunjeni pogled tren pred samrtni ropac. Pada pokidanog vrata i poslednji trzaj je tu. Još jedan… opet sam pobednik. Udišem miris smrti a nikada življe nisam se osećao.

Tapše me vlasnik po ledjima i nerazumljivo mumla. Ništa ga ne razumem. Nije ni važno. Čeka me biftek i jedan dan odmora i dremeža. Rane k’o rane, zarastu brzo. Moji ožiljci garancija su opstanka. Čekaj! Da povučem recku u mom kavezu, da ne zaboravim koliko sam ih poslao na put bez povratka.

A ljudi?

Izlaze iz arene razmišljajući gde da utole žedj i otvore diskusiju o tome kako sam nepobediv i nemam dostojnog rivala. Nestrpljivo očekuju moju narednu borbu s nadom da priča menja tok i ime. Pobeda gubi smisao i postaje dosadna ako se stalno ponavlja.

Onda kreće nova opklada, novi ulog, tudji kavez.

I neka druga, lancima vezana životinja.

 

Arhiva MB, 29.10.2008.

Advertisements

Posted on September 18, 2016, in arhiva MB. Bookmark the permalink. 1 Comment.

  1. Tužno. Treba li biti bar malo pas da bi se osetila ta tuga?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: