Sačekaj do zore

Gde odlaze progutane reči? Da li se vare u kiselini ili lepe za arterije? Zavisi li to od stepena hladnokrvnosti  potpomognute dugoročnim povlasticama?

Smatrao je Todor da pojam plemena presudno utiče na tok svesti pojedinca. Ta korelacija izmedju visokog obrazovanja i polupismenih meštana dobijala bi na težini uvek kada krene nepristupačnom stazom ka rodnom mestu. Auto je ostavljao nezaključan na malom, šljunčanom platou sa koga je pucao pogled na dolinu. Nesvestan radnje izlaska iz auta, lupe vratima, zastao bi zagledan u prostor i čekao scene u sećanju. Kažu da je isto tako pred smrt, nanizane perle životnih akvarela klize jedna za drugom. Tu je gubio nit sa svim što je bilo van okvira detinjstva. Tu je vreme odlazilo na stand by i ćutalo uz poštovanje iskonskih nagona. Uspon i nedostatak kondicije vraćali su ego na prvobitnu veličinu dok bi zadihan nazivao „Pomoz’ Bog“ preostalom roditelju. Dolazeći do daha ponovio bi još jednom, glasnije, čekajući odgovor od starosti, narušenog sluha.

„Bog ti pomog’o, sinko! Ah, prišunjaš se i ne čujem ti korake, može bit’ i da me uši više ne slušaju kao nekad.“ Odgovarala bi starina prilazeći mu u zagrljaj. Muški, jak, sa obaveznim lupanjem po plećima.

„Dobro je, dobro! Ima te hektar u ledjima! I boju si dobio, nego dobiješ je svaki put dok izguraš uz ovo brdo. Sedi, sad će osveženje.“

Onda bi se energično vrcnuo kao da je iznenada smakuo par decenija sa životnog zapisa odlazeći u podrum. Govoreći sve vreme iako je znao da ga Todor ne čuje. Navikla ga samoća da se može razgovarati sa samim sobom. Navikao da zamisli sina na toj istoj stolici na kojoj je sada sedeo kako sluša ono što starac trabunja. Njegove pokušaje da ga nagovori na silazak u civilizaciju nikada nije uzimao u ozbiljno razmatranje. Asketski način preživljavanja u vrletima urezao se duboko u godove sede glave i nije bilo tog „keca iz rukava“ da mu poremeti vrednosti sa kojima je planirao da ode s ovog sveta.

“Nije život med i mleko, moj sinko. Za med izujedaju te pčele, za mleko ritne te krava. Pa ti slatkoća brzo predje u mučninu. Tako ti je i u životu. Dok stigneš do meda i mleka izgubiš čulo i ukusa i mirisa..”

„Tvoje je da pokušavaš, moje da odbijam.“ Umeo je da kaže sa šeretskim osmehom.

Do duboko u noć tekao bi razgovor oca i sina obojen nekim tihim, volšebnim tonom.. mada o Njima nikada nisu pričali. Oni su egzistirali u prećutnoj zoni u koju se ne zalazi bez hrpe verbalnih odobrenja. Pa i tada bi govor zapinjao ko nejaka kolena o prastaro korenje. Do te večeri..

krinkl-stejt

 

 

 

 

Advertisements

Posted on October 23, 2016, in Wait till dawn. Bookmark the permalink. 15 Comments.

  1. Opipavanje uspelo. Čeka se nastavak (daj i to od pre osam godinica)…

  2. divno, lijepo! (ne kogu se sjetiti što znači volšebno, odnosno čini mi se da si upotrijebila u smislu za koji ja nisam znala, ja sam mislila da je volšebno nešto kao… e ne znam više)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: