Sećaj me se po inicijalima

Odsekao je starina komad suvog mesa da zameze uz vino dok se nad ognjištem kuvao krompir. Znao je šta nedostaje momku odraslom uz kačamak i miris dimljene slanine. Znao je i koliko on sam ne zna. Koliko je udaljen od onog čime se bavi njegova krv. Želeo da ostane na tome. Desi se, nekad, da dolaskom u poodmakle godine, želju za širenjem vidika uguši potrošeno vreme. Dodje čoveku bremenito uz nagone i načela koji se slede bez osvrtanja. Popuste kosti, raspregnu htenja, pomiri nepomirljivo.

Todor je znao dubinu u koju otac seže. Da, bez obzira na život proveden u jednom mestu, ima genetski prenesenu mudrost opstanka. Nijedna reč nije bila izgovorena samo da bi popunila prazninu tišine. Nasmešio od pomisli na sličnost sa Senekinim „Moralnim pismima Luciliju“ istovremeno se hladeći time da izrečeno nema povezanost sa savremenim standardima.

“Tako učini, moj Lucilije; posveti se sebi i vreme koje su ti dosad oduzimali ili otudjivali ili ti je promaklo, sakupi i čuvaj.”

Da li zbog tamnog svoda i prizvuka sigurnosti u okrilju noći Todoru bi lakše da izruči iz sebe nedoumice detinjstva:

„Sećam se trenutka kada su se na kapiji pojavile komšije, one što rade u susednom gradu. Bolje rečeno, sećam se tvog lica i ruke koje su čupale kosu, uz lelek i vapaj. Nikada do tada.. ni od tada nisam te video u takvom izdanju..“

Taman što je zaustio da nastavi sve ono što ga tišti dugi niz godina, otac je preuzeo oživljavanje uspomena. Ućutao se. Pretvorio u uvo.

„Niti ćeš.“ Dubok uzdah ote se starcu. Povukao je iz smotane cigare, pognut na maloj drvenoj stolici uz ognjište, ispuštajući oblak dima kroz nos, zvučno, tužno.

„Najteže je izgubiti jedinu sponu koja te veže za roditelje, praoce. Za nasledjeno, usudjeno, sestrinsko.“

Bacio je opušak u plamen uz trzaj, nemoćan da dobaci do vatre. Ostao je da dogori na, od starosti uglačanoj, kamenoj ploči. Pogledao je sina kao da time rezimira period od skoro 50 godina, uz skoro opipljivu želju da kroz njegovo iskustvo Todor oseti sam, da ne mora ponovo kroz reči da preživi sav onaj užas. Prokletstvo čoveka jeste da prenosi rečima svoj doživljaj.

Slušao je Todor. Delom objektivno, delom subjektivno. Povezivao zvanične izveštaje sa onim što je starina govorio. Pokušavao da nadje deo koji je nedostajao u slagalici nerazjašnjenog slučaja, koji se, neko bi rekao, sasvim nenadano digao iz mrtvih. Nalepnica na kutiji “nerešen slučaj usled nedostatka dokaza” pojavila se na njegovom stolu nekoliko dana pre njegove posete ocu. Nedostatak dokaza bio je najlakši način objašnjenja  veoma sumnjivih okolnosti pod kojima se zločin desio. Period dešavanja u vreme kada je forenzika na ovim prostorima bila tek u povoju, obrazovanje u dubokom raskolu sa tradicijom i nemarnost uzrokovana službovanjem gde su svi “tvoji”.

Sredinom 70-ih desio se zločin na planini nadomak mora. Nestao je bračni par Ozrinića zajedno sa maloletnom ćerkom A.O. Porodična kuća bila je sravnjena do temelja. Okolna stabla spaljena do korena dok, začudo, vatra nije dotakla drveće koje se nalazilo van poseda. Previše nepoznanica, premalo načina da se utvrdi motiv dovelo je do ostavljanja predmeta u deo “nerešeno”.

Slučajno ili ne, to je bila njegova familija, tetka, njen suprug i sestra.

Povratak

Polako se nazirala modra granica mora i neba, prosto neuhvatljiva, teška oku da razluči ogromno plavetnilo pred sobom. Sedela je negde na sredini prepunog autobusa, turista na “kredit“, ponekog sezonskog radnika željnog zarade, ukradenog milovanja sa nepoznatom nemicom i par meštana na privremenom radu u unutrašnjosti zemlje. U zamišljenom pogledu nije se video razlog dolaska, sreća ni tuga, samo ravna linija i osećaj mirenja sa sobom. Miris četinara dovukao je period zatrpan u prošlost, skriven od svih, da slučajno neko ne sazna zašto se čovek vraća na mesto zločina, da li radi ličnog ubedjenja u učinjeno ili pokušaja spajanja dvadeset godina razlike u razmišljanju.

Nalet vetra punog raznih čestica skupljenih usput, dočekao je u rodnom mestu. Žena sa dvoje male dece sudarila se s njom, želeći da što pre nadje svoje zakrpljene torbe. Nije ih primetila, stajala je nepomična, kao da ne veruje da je opet tu i da ima snage da se suoči sa duhovima prošlosti.

–  Martineeeeeeee!!!- čudno piskutav ženski glas prenuo je. Odmahnuvši glavom krenula je ka taxi stanici.

–   Vozite na ovu adresu!- užurbano je rekla vozaču pruživši cedulju.

Predeo na samoj sredini rivijere bio je kao preslikan sa lepih i nedostižnih destinacija, za koje mislite da nikada nećete imati dovoljno novca da ih vidite. Trnula je gledajući poznate krivine starog puta, znala je svaki kamen, svaku stopu ko zna koliko puta predjenu “Zar je moguće da opet gledam ono što me proganjalo?“ Samo tren deli je od odluke da naredi vozaču da se okrene i vrati ukradenom životu, ali ne, mračna strana i ovog puta urodila je plodom. Nema te sile, znala je, da je vrati sada kada je nadomak roditeljske kuće, onoga što je ostalo od nje. Film je krenuo unazad u glavi, vraćao godine cepajući zamišljene kalendare,

list po list.

Bila je dete od dvanaestak godina i živela svoje doba nevinosti. Radila najteže poslove, nije joj bilo teško da vuče vodu po par kilometara do svoje kuće i da nastavi u školu sa još većim elanom. Učila je žedno upijajući svaku reč voljene učiteljice, maštajući da jednog dana bude kao ona “Biće ponosna na mene“ mislila je sa osmehom.

Kako se sruši ceo svet u jednom danu? Saznaće ubrzo i zaboraviti želje, htenja, noći na jastuku sa mirisom suve kukuruzovine, upijene u nozdrve do sudnjeg dana. Da ga nikada nijedan parfem ne skloni sa trona jedinog mirisa detinjstva.

Uz oblak prašine mistifikujući i taj trenutak, auto je stao. Uhvatila se za vrata plašeći se da ih otvori i pusti vazduh koji je davno udisala, da je ne omami svojim reskim dodirom.

-Ovde ste hteli, zar ne? – Pitao je vozač.

-Da…ovde.- Progovorila je sa knedlom u grlu.

-Gospodjo, da li ste dobro? – Čula je zabrinuti glas.

-Jesam…biću.- Platila je i izašla.

“Sada je sve na tebi.“ pomislila je.

Udahnula duboko i krenula poznatom stazom.

U domu za nezbrinutu decu važila je za divljakušu koja ni sa kim ne komunicira, osim sa knjigama. Tu je nalazila utehu i prividan mir. Sazrela pre vremena, imala je izgled male starice, uvek u crno obučene i bez ijednog predmeta iz prošlosti. Danima je sedela na drvetu ispred doma, pogleda uprtog prema, nekad, dragim planinama. Deca su je izbegavala kao da na sebi nosi tablu: Teško zarazna. Nisu želeli da je prime u svoje okruženje, nije ni marila za to. Ništa je nije doticalo. Ljudi? Tamne senke koje promiču pored nje. Tražila je samo odgovor, gde su njeni roditelji? Nailazila je na muk i okretanje glava, skretanje teme na školu i zadatke. Saznanje da je smatraju nedovoljno odraslom za jezive činjenice, poput tupog udarca u stomak budio joj želju da što pre ode iz doma. Da niko nije znao šta se desilo, nije poverovala. Papir koji su joj poturili kao dokument o nestanku bio je nevažeći za nju. Osećala se obeleženom, žigosanom i čekala punoletstvo da zauvek napusti taj kletvom posut kraj.

Konstanta koja pokriva i najteže rane melemom je vreme. Ostanu košmari ali sve je polako bledelo kao horizont u sumrak. Njena duša pamteći bol, žudela je za novim licima koja neće bežati od nje kao od kuge. Otišla je na dan osamnaestog rodjendana, ne okrenuvši se nijednom za sobom, znala je da nema za čim.

„Andrea, Andreaaaaa! Zaljuljaj svoj probušeni čamac i ispadni iz njega!“…Vrisnula je u sebi….“Nikog nemaš, ništa nemaš, gde sada?“

Mamutski dah otkinu joj se iz grudi ostavljajući je u oblačiću pare. Grabila je koracima ka autoputu tražeći bilo kakav prevoz, usne su joj se žustro pomerale „Što dalje odavde, što dalje, bilo gde, nije važno, više ništa nije važno“.

Podigla je palac.

Promenila je nekoliko auta do Velikog Grada, najteže je bilo kada bi je upitali ko je, odakle je i ima li koga. Po prvi put u životu izrekla je Laž i dobro se osećala zbog toga „Da..imam, radim u Velikom Gradu…Bila do mojih da ih obidjem“.

Kako je Laž bila lepa! Ne samo lepa, Laž je vaskrsnula zaboravljeni zagrljaj majke, siguran i zaštitnički, na koji možeš uvek da se osloniš u odsudnom trenutku. Da, sklonila joj tugu i nemoć kao laki pramen kose, skliznut na zamućeno oko. Čudna mimika lica vratila je osmeh, inerciju koja je spavala u prašini nekad zadovoljnog života.

„Baš si ti neka vesela cura. Drago mi je što sam te upoznala. Ako ti nekada zatreba pomoć, evo ti moj broj telefona. Slobodno se javi, radovaću se da ti pomognem.“

Blenula je u lik žene za volanom, ne verujući svojim ušima. Ona vesela?

„Hvala…ali Vi mene i ne poznajete“

„Devojčice, kada bi svako od nas činio usluge samo poznatim ljudima, ovaj svet ne bi ni postojao. Ne brini i javi se, obavezno!“ Reče kroz otvoren prozor i brundajući motor prekri njen glas.

Tek tada prošarala je očima na gore. Vrhovi visokih zgrada spajali su se nad njom, ogromni prozori, stakla izglancana do odbleska ogledala sijala su gradski puls na betonu. Prebacila je torbu preko ramena, zaustavila prvog prolaznika i pitala u kom pravcu je centar.

 

 

Advertisements

Posted on October 31, 2016, in Wait till dawn. Bookmark the permalink. 7 Comments.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: