Monthly Archives: February 2017

Northern Sky

Mojblog arhiva 15.02.2013.

Dodje tako neko vreme, kada sve prestane da postoji. Ostane samo beli, mali tepih i brdo LP ploča rasutih po njemu. Gramofon je, otprilike, mojih godina, Aristone 5777, u odličnom stanju, aktiviran prilikom posete mojih dragih severnjaka. The golden country collection, Buck Owens, Billie Jo Spears, Johnny Cash, Those were the hits of 1960, The Shadows, Cliff Richard, Ricky Valance i posebna ploča, dobijena na poklon od bake The Greatest hits of Waylon Jennings. 

“Znaš, bio sam postidjen time što slušam kantri muziku kao tinejdžer.”

Ne razumem zašto. Vraćam film iz svog tinejdž doba i nemam osećaj postidjenosti apsolutno ni zbog čega. Doba kada se osećaš kao odmetnik od sopstvenog stada, porodice, biti drugačiji, ili stopljen sa masom. 

“Svi moji drugovi iz razreda želeli su da saznaju za koji klub navijam, mene to nije interesovalo. Kuća u kojoj sam odrastao bila je stecište ljubitelja kantri muzike i životinja. Cela farma i još nekolicina ljudi pride.”

Nije Orvel bio glup. Kad vam kažem.

Gazim asfalt na četiri točka. Uživam u organizovanom saobraćaju. Uživam u vožnji. U malim sporednim putevima, okruženim kanalima i pticama. U automatskom menjaču. A oni u depresiji, recesiji, nedostatku volje, želje, sunca i ostalih pratećih organa. Ne valja ti to, moj priko. 

“Fuck, voziš kao da si odrasla na ovim putevima.”

Znam…Dodji malo do juga da vidiš kako se vozi.

“Da li veruješ da je čovek kročio na Mesec?”

Moje skromno mišljenje je da me zabole za Mesec i ostale rotirajuće kuglice u ovom zatamljenom akvarijumu. Al ajd’, ubedi me deset posto. Večeras me očekuje “Apolo 13” on the screen, sa željom da procenat verovanja skoči na bar 15 posto.

I put.

Severniji.

Nisam ljubitelj niskih temperatura. Da li da aktiviram termo bag u ponedeljak?

Mislim da..oh yes.

Mojblog arhiva 15.02.2013.

 

Absolute Beginner

Mojblog arhiva 03.02.2013.

I tako, svašta nešto drugačije nego kod kuće. S obzirom na to da sam promenila više kultura i običaja nego gaća, adaptacija je prošla skoro bezazleno. Večera glavni obrok. Mislim, glavni… daleko od našeg načina konzumiranja hrane, što se tiče kvaliteta i kvantiteta. Zvocam po običaju, neka nadrifilozofska zakasnela opstipacija rešila da izadje iz mene, kontam koliko smo veliki u njihovim klinačkim očima i kažem..: “Nikad nije kasno da odlučite čime želite da se bavite u životu. Evo ja još uvek razmišljam i blage veze nemam šta ću biti.”

Opet početak, a?

Ako ćemo pravo, taj početnički entuzijazam ima snagu žešćeg free jump adrenalina.

Prema tome, Viva la Početak.

Mojblog arhiva 03.02.2013.

Šejker za ravnicu

Mojblog arhiva 01.02.2013.

Za četr’ dana, devet sati i dva’es pet minuta dobiću prve goste od kako gostujem.

Stiže meni moja Majka Vuka sa Severa, iliti Katri.

“Bejb, ja sam osetila da bi trebalo malo da šejkujemo travnatu depresiju.”

Nisam ni sumnjala da će iskopati najzajebaniji put, ali i najjefitiniji: Turku, Gdanjsk (sa spavanjem), Eindhoven. Povratna karta manje od sedamdeset jevreja.Tu je čekam. Sa biciklo. Možda dva, ako budem dobro raspoložena.

Kada sam pečalbarila po olandeze sosovima i pitama sa i bez gorčine, negde duboko insajd nešto je kokodakalo “Vratićeš se ti opet”, ja ne verovala, ja bila zakopana crnogorskim primorskim kamenjem, ko da otkopa kad svi lenji.

 

Džimi je nigro tinejdžer u crvenom sakou i pantalonama na štrafte. Stoji uvek na istom mestu u sobi, s tim što povremeno dobije neki detalj, za razbijanje monotonije. Rusku vojnu kapu, avijatičarske djozle, pleteni šal, brdo medalja i entrance kartica za ulazak kojekude. Džimi je poklon od roditelja za stečenu univerzitetsku diplomu. DNA sto posto drvo.

Tako su mirni, staloženi, vedri i sve po bontonu. Jedva čekam da vidim reakciju na severnu vatru u obliku pozamašne plavuše.

Stiže i vodka sa brusnicom. Čista finska nirvana.

Mojblog arhiva 01.02.2013.

Plan B

Mojblog arhiva 21.01.2013.

Lepo je kada pored sebe imaš nekog ko uvek, za sve ima plan B. Bez suvišnih reči, lažnih obećanja, kuco, maco, srce, dušo i ostalih životinjskih i organskih pomagala u izjavama. Jedina persona koja ima tu privilegiju je Timba, mače zarobljeno u telu ridžbeka.

Dok mirno kopam po internet svetu, jednim retrovizorom pratim šta radi. Kartica sa čipovima, lemi, dodaje komponente, pevuši, gucne vino, opet lemi. “Evo, gotovo!”

Gledam i blage veze nemam šta je to. Da li biste bili ljubazni da mi objasnite čemu služi ovo čudo? “To prikopčaš na kućni alarm i povežeš sa običnim mobilnim telefonom i dobiješ idealni daljinski za otvaranje kapije.” Aha.

“Idemo sada da upoznaš Pola. Daljinac je za njega.”

Na desetak kilometara od grada, šuma sa mostovima za jelene i gliste (mrtva sam ozbiljna, eksperiment neke ovdašnje budale sa ovlašćenjima) i dvorište koje možeš raspoznati samo po ogradi i kapiji sa čudnim nazivom ulice (samo sa jednom kućom, doduše) Knjaz Dodunkov. Zvoni na interfon i kapija se otvara. Posle par krivina i gomile drveća u vidokrug upada kuća, par auta parkiranih i idilična slika sa snegom, jelkama i tome slično. Zamislite.

Upoznajem Pola, njegove pse Riča i Simbu, Jana i Lea, rodjake. Tri ridžbeka na gomili, četiri muškarca i moja malenkost.

Hvatam holandski k’o muve u letu, ne otkrivam da skoro sve razumem, mala odstupnica nije na odmet. Džentlmeni, ipak, posle pola sata i medjusobno pričaju na engleskom. Pićence, mezence, priča, pa opet ukrug. Daljinac ugradjen, povezan, Rič pokazuje neizmernu količinu dopadljivosti prema meni, sažvakao mi pola kose i igrali igru ko duže izdrži da ne trepne u gledanju. Ja pobedila.

Leo je jedan od glavnih zastupnika za prodaju sladoleda u Holandiji. (“E moj olandjanine, da si na Severnom polu osto bi bez posla.”) Pričao nam o prodaji veka za kraljevsku porodicu i piškanju u kraljičinoj bašti, kad muka natera čoveka ne bira se mesto ni vreme, e sada, da li mu verujem, nebitno.

Jele se salate, kao da smo na Balkanu, nešto kao šopska, pa tarator, srpska, pitam Jana gde je sakrio knjigu recepata, on mora da je sa mojih prostora, čovek se prevrnuo od smeha. Dobro, malo je i bakardi kola zaslužna za frenetičan smeh.

Man with plan B pravi male zalogaje i dodaje mi ih u vidu avionske linije, pali cigaretu nonšalantno, ne gledajući u mene pogadja mi usne i bespovratno otkupljuje neke moje vremenske vize. 

Odlazimo kasno u noć. 

“Kada čovek planira, neko odozgo se smeje.” Taj Neko očigledno nije računao na plan B.

Mojblog arhiva 21.01.2013

Gušt

 

Udario me miris prvog svežeg krastavca u mali mozak. Opran, skinute kapice, isečen na štapiće, savršenstvo za umakati ih u mlad, sitan sir. Opalio mi u centar za čula da se umalo ne onesvestih. Prijatno, letnje. Nema veze što je februar i što moje mačke dovlače svoje ranjene šape, glave i ostale delove tela kod strelke na vidanje. Ništa nema veze. Samo ta prava letnja aroma svežeg povrća.

Sve je na “red alert”. Bar ovde na ranču. Prodajem ga sa namerom da ga ne prodam. Kontradiktorna ličnost. “Upadljivo suv i debeo.” Premeravam dvadesetpet kvadrata na osmom spratu i ovih 100 kvadrata zajedno sa 12 ara placa. Zajebano.

Nestala drva, brašno na dnu džaka, ali zato zamrzivač od 510 litara uredno radi i dalje. Pomažemo familiju u zamrzavanju butića i plećkica.

Familija pomaže u vidu hranjenja mačje bande. Nema ništa za dž. Danas ni lajk za dž ne dobijaš.

Pola sela šmugnulo u Slovačku da gangsterbajtiše 90 dana. Ovde mesečno dobijete 230 evra ako ste zdravi ko konj iz ergele Lorensa od Arabije, tamo od 600 d0 1000 evra. Otišao i frend iz grada i kambeknuo se posle mesec dana. Nekom kinta jeste motivacija, nekom nije. Sladje i parče suvog hleba. I snalaženje na srpski način.

Ne bih mnogo znala o Slovačkoj da nije mojih finlandjana. Svaki put kada dolaze i odlaze sa Balkana, zaobilaze istu u širokom luku. Skuplja od Finske. Valjda zato im je minimalac 600 evra… za kratkotrajne dodjoše. Trpi, ćuti i radi. Motiv je skupiti nešto s čim u Srbiji preživiš nekoliko meseci, sve sa plaćenim računima. Zapravo, svako ima sopstveni motiv. Mantru koja mu daje snagu da izdrži. Dok telo drži.

Da neko, slučajno, ne pomisli da pišem iz obesti. Daleko od toga. Krpim kraj s krajem, da pokrijem minimalne potrebe preživljavanja.

Odlažem odlazak. Premeravam dečje osmehe zajedno sa onim kvadratima. Sladji su od mučno zaradjenog evra. A svaka kost pamti sve, koliko ste dobrog obezbedili, koliko lošeg. Dva umiruća roditelja u kratkom vremenskom periodu i dve operacije kolena uzeše svoj danak. I da hoću ne bih mogla u Slovačku. Stajanje duže od pola sata je nemoguća misija. Ali skidam kapu i vičem “Svaka čast!” hrabrima koji su otišli u bilo koju zemlju i napustili ovaj kupleraj od države. Na mesec, tri, trideset godina, nebitno.

Merim i neka druga zadovoljstva. Lična. “Ako ne valjate sebi, nećete valjati ni drugima”. Reče neko pametniji od mene.

To su radosti razgovora, dodira, smisla zajedništva, iste teme ali i sukoba mišljenja, pa se, dokačimo, kao dva ovna na brvnu. Zdravo i bučno, sa zagrljajem i gromoglasnim smehom na kraju.

Svega toga nema, ako odete “preko”.

O nebesa… kako su novci mizerna stvar u poredjenju sa svim ostalim.. guštom.

Kada bi videli i čuli kako Katri mljacka kada joj prostrem baštu na stolu sve bi Vam bilo jasno.

I kažem.. neka. Neka ovako kako je. U svakom slučaju, nismo svesni dalje od ovog trenutka.

Dalje od Sada.

 

 

Voz

Ljudske sudbine i špil karata nepodeljen. Dama, pub, kralj, as i džoker.

Moj matori imao je ritual kada izadje iz kuće. Pogled uprt u nebo i neka njegova nemušta mantra uz grčevito držanje drvenog stuba verande. Svakako je to dešifrovala familija.. navika iz čuvene 99-te, obožavanje letilica, Mister Number One koji drži svod i lično obraćanje ćalca tom Nekom.

Nema ga. Četvrta zima već. Možda me je, slučajno oborena, rakijska čaša podsetila na njega. Ili brata. Ne znam. Voleli su dobru domaću. Obojica.

Kažu babetine iz prošlog veka da su pokojni žedni kada ti se onako, kao slučajno skroz, prospe puna čaša. Da je dobro pomenuti njih i nazdraviti u ime onih kojima tek predstoji ta famozna životna staza.

….

Danima stojim u hodniku predvidjenim za upoznavanje sa školskim drugarima kamenčića po kom hodamo. Malo planete, malo asteroidi, poneki grumen umetnut u viteštvo zvezda, sav zblanut, nit mu vek, nit mu era. Al’ jbg, zateko se.

Tu su i neki ljudi, većinom počivši. Veličaju ovi živući njihovo znanje o vanzemaljskom okruženju, Čitam. Redove i Medjuredove. Kako vidimo Svet to samo naše oči znaju. Dok progovore umu o vidjenom prodju eoni. Eto nas kako kaskamo na Džoli Džamperu. A braća Dalton koriste trenutak nepažnje.

Preživeli smo minus dvadeset pet i manjak ogreva. Preživeli smo i nerazumevanje onih prikopčanih na daljinsko grejanje. I onih na sopstveni pogon. Njihovo sleganje ramenima prihvatili stoički sa tendencijom da ćemo im se “naebati keve” kada proleće dune u fanfare. Pa samo mi blagodarimo očinji vid zelenilom i panoramom. Žao mi je, ništa nije večno. Ne može radijator zameniti vaskoliko procvetalo.

“Nisu smršale mačke? Vidiš da ih pazim.”

Nisu. Utovljene kao ja. Zimski nedostatak onog kog šta voliš.

Lakše legneš u žleb okruglog.