Gušt

 

Udario me miris prvog svežeg krastavca u mali mozak. Opran, skinute kapice, isečen na štapiće, savršenstvo za umakati ih u mlad, sitan sir. Opalio mi u centar za čula da se umalo ne onesvestih. Prijatno, letnje. Nema veze što je februar i što moje mačke dovlače svoje ranjene šape, glave i ostale delove tela kod strelke na vidanje. Ništa nema veze. Samo ta prava letnja aroma svežeg povrća.

Sve je na “red alert”. Bar ovde na ranču. Prodajem ga sa namerom da ga ne prodam. Kontradiktorna ličnost. “Upadljivo suv i debeo.” Premeravam dvadesetpet kvadrata na osmom spratu i ovih 100 kvadrata zajedno sa 12 ara placa. Zajebano.

Nestala drva, brašno na dnu džaka, ali zato zamrzivač od 510 litara uredno radi i dalje. Pomažemo familiju u zamrzavanju butića i plećkica.

Familija pomaže u vidu hranjenja mačje bande. Nema ništa za dž. Danas ni lajk za dž ne dobijaš.

Pola sela šmugnulo u Slovačku da gangsterbajtiše 90 dana. Ovde mesečno dobijete 230 evra ako ste zdravi ko konj iz ergele Lorensa od Arabije, tamo od 600 d0 1000 evra. Otišao i frend iz grada i kambeknuo se posle mesec dana. Nekom kinta jeste motivacija, nekom nije. Sladje i parče suvog hleba. I snalaženje na srpski način.

Ne bih mnogo znala o Slovačkoj da nije mojih finlandjana. Svaki put kada dolaze i odlaze sa Balkana, zaobilaze istu u širokom luku. Skuplja od Finske. Valjda zato im je minimalac 600 evra… za kratkotrajne dodjoše. Trpi, ćuti i radi. Motiv je skupiti nešto s čim u Srbiji preživiš nekoliko meseci, sve sa plaćenim računima. Zapravo, svako ima sopstveni motiv. Mantru koja mu daje snagu da izdrži. Dok telo drži.

Da neko, slučajno, ne pomisli da pišem iz obesti. Daleko od toga. Krpim kraj s krajem, da pokrijem minimalne potrebe preživljavanja.

Odlažem odlazak. Premeravam dečje osmehe zajedno sa onim kvadratima. Sladji su od mučno zaradjenog evra. A svaka kost pamti sve, koliko ste dobrog obezbedili, koliko lošeg. Dva umiruća roditelja u kratkom vremenskom periodu i dve operacije kolena uzeše svoj danak. I da hoću ne bih mogla u Slovačku. Stajanje duže od pola sata je nemoguća misija. Ali skidam kapu i vičem “Svaka čast!” hrabrima koji su otišli u bilo koju zemlju i napustili ovaj kupleraj od države. Na mesec, tri, trideset godina, nebitno.

Merim i neka druga zadovoljstva. Lična. “Ako ne valjate sebi, nećete valjati ni drugima”. Reče neko pametniji od mene.

To su radosti razgovora, dodira, smisla zajedništva, iste teme ali i sukoba mišljenja, pa se, dokačimo, kao dva ovna na brvnu. Zdravo i bučno, sa zagrljajem i gromoglasnim smehom na kraju.

Svega toga nema, ako odete “preko”.

O nebesa… kako su novci mizerna stvar u poredjenju sa svim ostalim.. guštom.

Kada bi videli i čuli kako Katri mljacka kada joj prostrem baštu na stolu sve bi Vam bilo jasno.

I kažem.. neka. Neka ovako kako je. U svakom slučaju, nismo svesni dalje od ovog trenutka.

Dalje od Sada.

 

 

Advertisements

Posted on February 8, 2017, in crtice iz života. Bookmark the permalink. 6 Comments.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: