Aloha, bre

Omakla se mutna boja barmenu prilikom mućkanja krajnjeaprilskih dana. Nije onako šareno poredjano, crvena, zelena, oranž pa žuta na kraju. I obavezan kišobrančić na rubu čaše. Nema. Još da zabiberi, sunuo mi čašu klizećim startom računajući na dobar ručni refleks i veselo “Živeli!” Uhvatih je nekako. Nekoliko kapi na novoj košulji ne ulaze u zapisnik.  

Nazdravljajući čudnoj prirodnoj sili u obliku vodenih čestica, ispijam polako. Razmišljam koliko je deci lepo jer ne znaju gde je Enkoridž, zašto je baš danas nedelja i zašto je “sada, odmah, momentalno” toliko važno da roditelji odvrnu volume svojih glasovnih sposobnosti na najjače. Pojam vremena ima drugačiju dimenziju u njihovim glavama.

Andja stalno pita gde mi je trenutna lokacija. Ranč ima internu lozinku “Honolulu”. E što je baš taj grad ispao iz padajućeg menija mojih foldera, ne znam. Valjda zbog melodičnosti prilikom izgovora. Uglavnom, ja sam na Havajima, ako me neko traži.

Temperatura je prijatnih osamnaest stepeni, rominja kišica, noć je, čuju se talasi i groktanje vulkana. 

Ona košulja s početka je, naravno, havajska.

Piće je Mai Tai, barmen dovoljno hot i pametan da prija oku i duhu. Posle trećeg koktela učim ga da peva “Tamo daleko”.

kokteli

Sve je prosto kada su razmaci dečije izmereni izmedju “Na Mokranjčevu” i “Honolulu” tako blizu.

Dočepala se do dobrog “prenosivog računara” zahvaljujući frendu Alexu, zahvaljujući njegovoj ljubavi prema ćerama i neodlasku u Južnu Ameriku. Naučila ga da Brazilijom nazove svoj novi kutak za životarenje. Ma može i neku zvezdu da umetne pride. Ili konstelaciju. Da nadje curu ovde a ne tamo. Na pitanje da li imam neku slobodnu drugaricu, nasmejala sam se. Na sav glas.

“Što si bezobrazna? Lepo te pitam a ti se smeješ.”

“Pa ti si mi najbolja drugarica a ti tražiš preporuku.”

Ode, smejući se i on.

Pozvao me sutradan da proveri kako fercera mašina.

“Ništa od drugarice? Samo kaži da sam ozbiljan i da ne mora ništa da ima, ni stan, ni posao, ništa nije problem, znaš me već.”

(Ovde ja vrištim od smeha)

“E jedino ozbiljno što imaš je skor od dve ćerke. Ostalo je prohujalo sa vihorom.”

(obostrani smeh)

“Nemoguća si. Aj’ ćao.” 

Takozvana neozbiljnost održala me ozbiljnom i sposobnom da i u mutnom koktelu razaberem sve dugine boje.

Barmen može da bude a i ne mora 😉

 

Advertisements

Posted on April 30, 2017, in crtice iz života. Bookmark the permalink. 13 Comments.

  1. Volim ove tvoje postove (muke). I one sa severa.Nikada nisam bila tamo (te muke), ali mi sve nekako blisko. Reči…

  2. To je taj “koktel” koji život ćini pitkim. 🙂

  3. Računaj da smo od ovog trenutka drugarice! 😀

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: